Ауторитет и љубав у васпитању деце

Савремене психолошке теорије о васпитању деце углавном заступају тзв. педоцентрични приступ проблему који је усмерен на дете и његова права. Заступници овог приступа често ће говорити о тиме како казна вређа достојанство детета, како деци треба дати слободу, васпитати их у духу толеранције, а о благој телесној казни се не сме ни говорити. Дететовим дужностима и обавезама, постављању граница, дисциплиновању не придаје се довољно пажње, те се ређе помињу, или уколико се помену обично то буде у негативном контексту.
Арик Сигман, психолог, биолог и антрополог, отац четворо деце и аутор књиге ,,Размажена генерација“ спада у ретке научнике који проблему васпитања приступа ,,хладне главе“, разборито, избегавајући да буде преплављен површним теоретисањем чији се завршетак обично своди на већ толико пута употребљену фразу – ,,све је то у најбољем интересу детета.“ Сигман сматра да су кризи родитељског ауторитета допринеле савремене теорије које су подстакле родитеље да развију одбојност према позицији надређеног. Запажа да су се деца некада плашила да родитељи не престану да их воле, док се данас савремени родитељи плаше да ће деца престати да их воле уколико буду превише захтевни или ,,напорни.“ Закључује тиме да се васпитање без ауторитета може схватити као модерни начин неодговорног родитељства.
Са циљем да истражи какав родитељски стил је повезан са каснијим особинама детета, познати развојни психолог Дајана Баумринд је 60-их година прошлог века објавила резултате свог веома значајног истраживања. Пронашла је да постоје 3 различита стила родитељства: пермисивни, ауторитарни и ауторитативни и да сваки од њих утиче значајно на касније особине детета које је тим стилом доминантно васпитавано.
Родитељ, типичан представник пермисивног стила успоставља са дететом ,,другарски“ однос. Није у стању да детету нешто забрани или га натера да учини нешто што оно не жели. Такви родитељи са децом разговарају, објашњавају и апелују на дететов разум верујући да ће дете када буде разумело променити понашање. Не кажњавају, не постављају границе, нити смишљају одређена правила јер сматрају да ће дисциплиновањем детету нанети штету након чега ће оно престати да их воли. Овако одгајана деца не развијају способност управљања собом, немају способност регулације емоција, импулсивна су и насилна, тешко им је да успоставе радне навике и не могу да истрају у дугорочним задацима. На осујећење жеља реагују бунтовно и пркосно. Велики проценат деце васпитане на овај начин тешко прихвата одговорност за сопствени живот, има проблем да изгради дубље и стабилне емоционалне везе и често не поседује довољно емпатије за друге људе.
Ауторитаран начин васпитања своди се на дисциплиновање без показивања љубави. Родитељи овог типа деци врло ретко показују љубав. Занемарују то да је детету важно да га родитељи воле и прихватају. Уколико не осети да је вољено и прихваћено, дете ће углавном почети да се плаши да га родитељи не одбаце. Зато се труди да буде чак и превише послушно како би показало родитељима да је вредно њихове љубави. Таква деца су често скромна, склона перфекционизму, усмерена ка постигнућима, радна и продуктивна. Међутим често о себи имају лоше мишљење и ниско самопоштовање. У случају неуспеха почињу себе да презиру, тако да су склона разним неурозама, депресији или самодеструкцијама. Наш психотерапеут Зоран Миливојевић наводи да је психотерапија ауторитарно васпитаних особа показала колику штету за осећање личне вредности може да направи неизражавање љубави детету.
У ауторитативном начину васпитања родитељ се поставља као ауторитет, заузима јасан хихерархијски однос, и поред тога што захтева послушност и дисциплину детету пружа и љубав. Захвањујући томе што му родитељ показује да га воли, дете изргађује осећање личне вредности и позитивну слику о себи. Инсистирајући и на дисциплини, што значи да родитељ од детета захтева да научи и шта не сме да ради родитељ помаже детету да развије самодисциплину. Деца васпитана на овај начин била су одговорнија, самосталнија, са бољом регулацијом емоција и изграђеним самопоуздањем.
Монахиња Магдалина у књизи ,,Разговори с децом“ наводи да и сама деца не реагују афирмативно на став ,,пуштају ме да радим шта хоћу.“ Највише подржавају ,,јасне и доследне стандарде.“ Такође су рекла да не воле непредвидива и нагла неслагања и одлуке и да им то чак на крају и теже падне него ,,грдње“, па чак и ,,батине.“ Можете и сами упитати децу нижих разреда основне школе како би желела да се родитељи опходе према њима и верујем да ће вас њихови одговори изненадити.
Заиста, деца сама не воле када се родитељи према њима поставе као пријатељи. Покушавајући да буду пријатељи са децом, родитељи их само збуњују. Бити пријатељ својој деци је један од начина да се избегне конфликт и одговорност. Замислите ситуацију да дођете уморни са посла и Ваш четворогодишњи син намерно разбије тањир. Не постоји ништа што са Ваше стране што је могло допринети таквој рекацији. Син Вас гледа и очекује казну, а Ви не желите да му одредите адекватну казну, да на пример покупи разбијене делове и тог дана добије забрану приступа таблету. У тој игри моћи дете ће однети победу, биће збуњено и можда привидно задовољно, али оно што је најважније, реакције попут ове ће се дешавати у будућности.
 Успостављање ауторитета деци обезбеђује осећање сигурности. ,,Кажњавање“ у хришћанском смислу јесте средство поправљања. То је последње средство које се користи да би се научила ненаучена лекција. Важно је да је лични, педагошки аспект буде јасан детету – ако разуме да мора да издржи казну за своје лоше понашање. Казнити с љубављу би био прави рецепт. Уколико се родитељ преобрати у слугу свог детета, средина коју он тиме ствара детету бива непредвидива и несигурност је неминовна. Дете је тада угрожено јер бива изложено штетним производима и утицајима споља док изнутра подлеже сваком импулсу који наиђе.
По Сигмановом мишљењу, наша деца су ,,сирочад слободе“ јер се гуше од попустљивости и толеранције. Хитно им је потребна најсигурнија мрежа подршке и то у облику јасних граница, дисциплине и реда, како бисмо их заштитили. Деци су потребни родитељи, наставници, директори школа и друге личности од ауторитета да им обезбеде ред у њиховом свету.
 
Дипл. психолог Милош Благојевић

pravoslavni-psiholog.rs