Несагледива исцелитељска лепота исповедања

Јуче сам врло лично разговарао са једним човеком. Испричали смо један другом дубоке унутрашње истине. Болове, трауме, неуспехе, слабости, неизрециве жеље, уклете снове, падове и успоне. Испричали смо један другом своје историје и свакодневне борбе.

 Разговарали смо сатима, али нисам био нимало уморан, што је ретко за мене. Не дешава ми се то често. Али нисам се уморио, јер ме је разумео без потребе да му много објашњавам. Без питања која најчешће крију несигурности и дефанзивне рационализације наше психе. Знате, када много питате, а на крају ништа не кажете.

Исповест, мимо тајанствене благодати, има још једну несагледиву исцелитељску лепоту - чињеницу да ти је дозвољено да говориш и делиш своје  егзистенцијално сиромаштво, пад, таму своје душе. Ово је тако невероватно лепо. Да можеш да причаш, не о својим достигнућима, већ о својим манама, падовима и најружнијим стварима које носиш у души и телу.

У овој лепоти прихватања, дозволили смо један другом да будемо оно што јесмо. Без маски, без страха од одбијања, без стреса, само слобода. Када не треба да будеш и глумиш неког другог, када никоме ништа не треба да доказујеш.

Зато је смирење највећа врлина. Зато што вас ослобађа вашег ужасног и строгог погледа, зато што престајете да осуђујете. Избавља вас од ситуација да вас критикују и оцењују и да на крају постанете потпуно исцрпљени размишљањем о туђем гледишту о вама.

Понизност има слободу од других, али много више од страшног џелата којег носиш у себи и непрестано те уништава у мукама срца.

 о.Пападопулос

ekklisiaonline.gr