Молитву узвишава непрестано благодарење

Главна ствар у животу је љубав према Богу и Царици Небеској. Кад човек поверује и почне да живи у Цркви он неизбежно пролази кроз три стања која свети оци дефинишу трима различитим звањима: роб, најамник и син. Светитељ Григорије Богослов у својој „Беседи на свето Крштење“ пише:

„Ако си роб, бој се батина. Ако си најамник, имај у виду једно: да добијеш. Ако си изнад роба и најамника, ако си чак син – стиди се Бога као Оца; чини добро, зато што је добро повиновати се Оцу. Чак и ако се не надаш да ћеш било шта добити, угађање Оцу је само по себи награда.“

Многи хришћани дуго година остају у звању најамника, немајући одлучност да иду путем подвига, а без њега се не може ући у звање сина. Само се син, а не роб и не најамник, труди због љубави према свом Оцу. „У љубави нама страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави“ (1 Јн. 4: 18).

Човек треба да стекне навику сталног молитвеног обраћања Богу. Нашу молитву посебно узвишава непрестано благодарење. То не треба да чинимо само кад добијемо оно за шта смо молили. Сама могућност општења са својим Небеским Родитељем јесте велико благо. На основу плодова наше молитве видимо да ли је Бог примио наше молитве. Ако смо после молитвене молбе стекли унутрашњи спокој и душевни мир, чак и ако нисмо добили оно за шта смо молили, то значи да молитва није остала без плода.

 Не треба само да верујемо у Господа Исуса Христа, већ треба и да имамо потпуно поверење у Њега. Свети апостол Павле апостола Тимотеја позива да распламсава „дар Божји... јер нама Бог није дао духа плашљивости, него силе и љубави и целомудрености“ (2 Тим. 1: 6-7).

„Од времена Јована Крститеља до сада Царство Небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају“ (Мт. 11: 12). Наше спасење се остварује благодаћу Божјом, али се она даје тек онда кад показујемо вољу и улажемо потребан напор. Бог од нас очекује постојаност. Духовни раст је могућ тек тада. Реч Божја указује на средства која су за то потребна. Пре свега, не сме да слаби страх Божји који је почетак сваке врлине. Он се рађа од вере и расте у нама сразмерно с тим колико се избављамо од робовања световним пристрасностима. Тешко је стећи унутрашње без спољашњег.

Човек сваки дан треба да започне мишљу о томе да још ништа није учинио за спасење, а да другог дана неће бити.

На самом почетку духовног живота, кад човек с вером и одлучношћу да иде путем спасења чини прве кораке на очишћењу срца, Господ почетнику шаље благодат која превазилази његов стварни труд. Бог је даје како се почетник суочивши се с првим искушењима и потешкоћама, не би вратио пређашњем животу и како демони не би искористили његово неискуство и како му не би украли још увек неочврслу веру. Овај период може различито трајати.

Међутим, понекад стање духовне раслабљености и хлађења наступа због непажње према унутрашњем животу, слабљења страха Божјег и одступања од Његове свете воље. Узрок такође може бити пристрасност према нечем световном, недуховном. Свети оци саветују да се у таквом стању с покајањем и надом појачано молимо Богу.

Хришћанин увек треба да буде спреман за тешка времена, за предстојећа искушења, имајући увек јако уздање у Бога. На то су позивали свети апостоли у саборним посланицама:

„Љубљени, не чудите се огњу који вам бива ради кушања вашег, као да вам се нешто необично догађа, него се радујте што учествујете у страдањима Христовим, да бисте се и у откривењу славе Његове радовали и веселили“ (1 Петр. 4: 12-13).

архимандрит Јов (Гумеров)

srpska.pravoslavie.ru