Пости срцем
Почиње велики пост,
и сетим се како сам некад
и ја постила стомаком.
Све постове у години.
Среду.
Петак.
Читала декларације.
Питала конобара да ли је на води.
Превртала очима ако неко не пости,
мислећи да је то довољно.
Да сам велика верница ако могу да кажем:
„Ја постим“,
и истог трена укопавала себе
згражавањем што онај преко пута мене то не ради.
Бројала сам туђе залогаје,
а нисам бројала своје речи.
А онда сам почела да растем.
И схватила да није поента само у ономе
што не уносиш у уста,
већ у ономе што излази из тебе.
Јер џаба ти посна чорба
ако ти је језик као жилет.
Прекретница је била кад сам,
после седам недеља Васкршњег поста,
на дан кад сам се причестила,
ухватила себе да сам свесно,
само тог јутра четири пута слагала.
Четири пута.
„Крећем одмах.“
(Нисам.)
„Нисам се изнервирала.“
(Јесам, кључала сам.)
„Ма није ми ништа.“
(Било ми је све.)
„Нисам то рекла.“
(Јесам. И те како.
И горе него
што је пренешено.)
Баналне ствари.
Ситнице.
Али то не умањује тежину.
Лаж је лаж.
Макар била умотана у
„ма добро, није страшно“.
О томе колико сам пута тог дана слагала себе
могла бих роман да напишем.
Била сам неправедна.
Оговарала.
Пресецала људе реченицом као жилетом.
У себи их смањивала да бих се ја осетила већом.
А постим.
Мислила сам да сам ближа Богу
јер нисам појела кајмак.
А нисам приметила да ми је душа масна од осуде.
Да се наслађујем туђим падом.
Да ми прија кад неко погреши,
јер онда ја испаднем „исправна“.
Данас се ретко натерам на телесни пост.
Али сваког дана, чак и кад није пост,
вежбам онај тежи.
Да задржим језик кад ми крв проври.
Да не одговорим одмах.
Да не шаљем поруку коју ћу касније брисати.
Да не оговарам, ни себе, ни друге.
Да не преврнем очима ме неко изнервира.
Да не будем цинична кад могу да будем тиха.
Да не глумим морал кад знам да сам грешна.
Да не лажем, ни гласно, ни у себи.
Не успевам увек.
И даље понекад помислим:
„Гледај шта ради...“
Некад и кажем.
Али бар знам шта ја радим.
И више не кријем иза посне трпезе
своје нечасне мисли.
Не знам да ли сам боља.
Нисам сигурна ни да сам верница
по свим правилима.
Али учим да верујем у суштину.
У тишину пре одговора.
У извињење без „али“.
У опроштај који не тражи публику.
И у Бога који ме не мери по јеловнику,
већ по ономе што носим у себи.
Јер ако ти је језик отрован,
ако ти је срце пуно осуде,
ако лажеш, оговараш, понижаваш,
а поносно кажеш „ја постим“,
онда не постиш.
Гладујеш.
И то није пост.
То је дијета са верским предзнаком.
Пост не почиње у тањиру.
Пост почиње у карактеру.
А све друго је фолирање.
------------------
Љиљана Ђуришић | Пости срцем
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
