Ко је старац?

Старац, на грчком Герон, не мора бити стар годинама, али је мудар у свом искуству. Он  зна Божанске истине и благословен је од Господа "очинством у духу" тј, даром да руководи друге на путу познања Истине. Оно што он нуди својој духовној деци нису првенствено моралане поуке и правила живота, него једна лична духовна веза. "Старац" каже Достојевски, "је онај који узима твоју душу и твоју вољу у своју сопствену." Ученици Оца Захарије знали су да за њега кажу: "то је као да је он имао наша срца у својим рукама."

Старац је човек унутрашњег мира, уз кога на хиљаде њих може наћи своје спасење. Као плод његове молитве и  самоодрицања, Свети Дух дао му је дар разборитости, омогућивши му да зна тајне људског срца, те он одговара не само на питања која му други постављају, него врло ћесто и на питања која нису питана. Поред дара оштроумности, он поседује и дар да духовно лечи друге - дар да оздрави људске душе, а врло често и њихова тела. То духовно излечење он даје не само својим саветима,него и својом ћутањем и својим присуством. Нјегов савет је важан, али је далеко важнија његова молитва.  Он се стално моли за своју духовну децу,поистовећује се са њима, радује се у њиховим радостима и  прихвата њихову тугу као своју сопствену. Он узима на
своја плећа терет њихове кривице и терет њиховог немира. Старац може бити само онај ко се упорно и стално моли за друге.
Ако је Старац свештеник, обично је он и исповедник. Али Старац,  по делима Достојевског или у примеру Оца Захарије, више је од свештеника-исповедника. Не може нико бити именован за Старца од стране надређеног  црквеног лица. Оно што се заправо догађа јесте да Дух Свети говори директно срцу верујућег народа, говори да та и та особа поседује дар од Господа, те да духовно води и исцељује друге.

Прави Старац је један пророчки лик, а не службена институција. Иако најчешће свештеник монах, он исто тако може бити и свештеник у браку, или монах који није именован за свештеника, или чак, али много ређе, монахиња, или мирјанин или мирјанка који живе у свету. Ако Старац није свештеник, он најчешће шаље своју духовну децу на исповест. Однос духовног чеда и духовног Оца је индивидуалан. Неки посете Старца можда једном или два пута у животу, и то у моменту тешких невоља, док су други у сталном контакту са својим духовним Оцем, па га виђају не само месечно , него и свакога дана. Не постоје правила унапред прописана. Духовна веза између Старца и духовног чеда узраста сама од себе, под вођством  Светог Духа.
Та духовна веза је један лични однос. Старац не примењује нека прописана правила, научена из књига. Он гледа на сваки случај посебно, на сваку личност посебно, и просветљен Духом Светим , он настоји пренети вољу Божију тој особи . Прави Старац поштује и разуме различитост карактера сваког појединца, он не гуши личну сободу своје духовне деце. Напротив, он ту слободу  поштује и оснажује. Нјегов циљ није да његова духовна чеда стекну механичку послушност, него он тежи да своју духовну децу доведе до једне духовне зрелости, која ће им помоћи да духовно исправно одлучују сами за себе. Свој својој деци он показује своје право лице, пре него што је у великој мери то његово лице било скривено за њих. Нјегове речи  су креативне и пуне живота, које потстичу особу да оствари на изглед немогуће. А све се то постиже само ако Старац воли своје духовно чедо без резерве. Штавише, та духовна љубав требало би да буде узајамна. Старац не може никога приволети себи. Особа мора озбиљно желети да промени свој живот и да своје срце с' поверењем отвори свом духовном Оцу.

Онај ко оде да види Старца само из пуке радозналости, вероватно ће отићи од њега празних руку, без икаквог духовног искуства. Будући да је то један личан однос,одређени Старац не може сваком подједнако помоћи.Он једино може помоћи онима који су му, као духовна чеда, послати од Духа Светога. Тако да ученик не треба да говори: "Мој духовни Отац је бољи од свих других духовних Отаца!" већ "Мени је мој духовни Отац најбољи." У вођењу других, духовни Отац чека на вољу и глас Светог Духа. "Даћу вам оно што ми Бог говори да требам дати" речи су Светог Серафима."Ја верујем да прве речи које изговорим долазе од Духа Светога." Наравно, нико нема право да делује на овај начин, осим ако је кроз аскетски подвиг и молитву достигао високу свест о Божијој присутности. Јер, за оног ко није достигао тај ново, овакво понашање би се сматрало неодговорним.

Отац Захарија говори исто што и Свети Серафим:
"Понекад човек не зна шта да каже. Али Бог говори његовим језиком. Када Господ говори човековим уснама, онда све речи овог човека су на снази и све што је речено испуниће се.Човек који говори и сам је изненађен...само не сме се ослањати на мудрост."
Веза духовног Оца и духовног чеда наставља се и после смрти до Сташног Суда.
Отац Захарија је говорио својим ученицима:"Након смрти, ја ћу бити исто жив као и сада, зато немојте се жалостити када ја умрем"...
На дан Суда Старац ће рећи: "Овде сам ја и моје чедо."
Свети Серафим је затражио да ове изузетне речи буду написане на његовој надгробној плочи: "Чедо моје, када умрем, дођи често на мој гроб. Шта год да ти је на души, шта год да ти се догодило, дођи к' мени као да сам жив, и клечећи на мом гробу баци сву тежину свог терета на моју хумку. Реци ми све и ја ћу те слушати, а сва тежина ће те напустити.И као када си ми се обраћао док сам био жив, уради то исто на мом гробу. Јер ја живим и бићу са тобом заувек!"

Сваки  Правослвни Хришћанин има свог духовног Оца. А шта да радимо ако ми тражимо нашег духовника, али га ипак не можемо пронаћи? Могуће је учити се духовности из књига, без обзира имали свог Старца или не. Такође, у Светом Писму наћи ћемо исправне путоказе. Али тешко је у књигама пронаћи оно што се односи на нас директно, тешко је пронаћи решење за проблем у једном специфичном тренутку који је искрснуо на путу нашег духовног узрастања. Као књиге, као духовно очинство постоји и духовно братство и сестринство, духовна помоћ коју можемо понекад пружити једни другима. Не требамо одбити могућност духовног општења понуђеног у овој форми. Они који су себе чврсто посветили Богу, потребно је да уложе сваки напор и пронађу Оца у Духу Светом.
Ако буду понизно тражили, без сумње ће добити путоказе. Није увек могуће да се нађе Отац као Свети Серафим  или Отац Захарија. Морамо водити рачуна да у очекивању нечег вишег, спектакуларног, ми не превидимо помоћ коју нам у ствари Бог шаље.

Неко ко је у очима других неприметан, можда је духовни Отац  који ће баш нама, лично, говорти тако ватрене речи, речи које баш ми треба да чујемо!

manastir-lepavina.org