Туга већа од света и свемира. Туга без краја. Туга за дететом.

Прво буде она плава црта, плава као дубоко море, црта у екранчићу и пасуљ у стомаку. Тај пасуљ прикачен за тебе и још увек раван стомак, и неверовање да је стање друго, сасвим друго. Онда расту и пасуљ и стомак, ножни прсти су све даље од домета руку, вечитим женским покретом придржаваш крста руком савијеном у лакту, и колико је среће толико је и страха да ли је све у реду, да ли ће све бити како треба.

Ноћу спаваш као плик на кревету. Све док не потече вода која живот значи, почне јаукање које се завршава смехом. Е, онда почиње гледање сваког покрета, гримасе, ослушкивање ноћу да ли дише, да ли је мало или сувише покривено, брига да ли је довољно јело. Онда га подижеш кад се претури покушавајући да седи, па срећа над срећама кад се усправи, кад стане први пут.

Учиш га да хода, да држи кашику, да погоди уста њоме. Радујеш се сваком гласу који испусти, топиш се од првог ма-ма. Учиш га се игра, да држи књигу, да се обуче, да веже пертле, да капом нађе главу, да погоди рукавице.

Учиш га како каже кока, како каже куца, како каже крава, где зека пије воду и где је паметна глава. Учиш га да каже добар дан, хвала и молим, радујеш се сваком његовом смеху и осмеху, дубоко удишеш његов мирис у прегибу врата, препознајеш мирис његове косе међу безброј мириса.

Учиш га да вози бицикл, да се радује снегу. Учиш га да плива, да баца лопту. Правиш му рођендане и смишљаш поклоне којима ће се највише обрадовати. Бојиш се кад крене у вртић, још више кад их одведу на излет и прве, мале наставе у природи. Не знаш како ће без тебе, не знаш како ћеш ти без њега. Да ли га тамо покривају, довољно облаче, да негде не падне, да га нешто не уједе, да ли довољно једе...

Бојиш се сваког његовог кашља, температуре, пуног носа, сваке болести као најстрашније. Боли те и кад њега не боли. Kада крене у школу бринеш како ће му бити, да ли пише домаће, да ли учи, има ли другове, бринеш шта ради кад је само код куће, да ли је подгрејало и јело оно што си му оставила, какве ће оцене имати. Бринеш како прелази улицу. Бринеш и не слутиш да се из школе једног дана неће вратити. Никада више. Да га више нема.

Нема мисли, ни речи која може да опише ту страхоту. Ни три дана, ни десет дана жалости, ни годину дана, нема времена ни сузе који могу да одмере ту тугу. Бескрајну тугу без утехе. Тугу већу од света и свемира. Тугу без краја. Тугу за дететом.

Јелица Грегановић

zena.blic.rs