Христова суза побуне

 Истинска вера непрестано се изграђује. Она захтева много знања и иновативности. Ова борба подразумева битку против себе, никако против других, јер је то једини пут до победе себе и богодароване вечности. Христос је свакоме човеку омогућио вечност као стварност коју неко одмах прихвата, а неко не. Он је стрпљив и због тога није умесно да будемо нестрпљиви и нетолерантни ми који тврдимо да верујемо. Своју веру морамо најпре потврдити у добронамерној комуникацији са другим и другачијим.

Христова суза на Лазаревом гробу прави је почетак Васкрса. До њега се сматрало да је смрт неизбежна и да је треба равнодушно прихватити. Својом сузом Христос је показао да смрт није крајња одредница живота. Није то била суза немоћи, већ суза побуне против смрти, коју човек, ако искрено верује не прихвата, већ јој се супротставља желећи да је победи и превазиђе.

Јасно је шта је порука Христовог позива Лазару да устане из гроба. Он је видео даље, дубље и смисленије од својих острашћених савременика заглављених у безнађу и бесмислу. Спасоносна драма је почела у Витанији још пре Христовог уласка у Јерусалим, али то је разумљиво само онда кад је човекова вера слободна од предрасуда и стереотипа, усмерена ка вечности, слободна од незнања и злонамерности.

Христов улазак у Јерусалим био је изненађујуће свечан, што је збунило оновремене формалисте који нису могли, или нису желели, да виде у Христу више од бунтовника који „заслужује смрт“.

Док су они ковали паклени план ликвидације, Христос је остао лојалан обичајима свога времена идући корак напред од њих. Славећи Пасху дао јој је нову динамику, унео је иновацију у празновање. Благословио је хлеб и вино, установио причешће као гарант јединства Бога и човека, завештао је Царство небеско свима који желе и оставио самога себе као живи тестамент. То није исто што и заоставштина предака потомцима, него је стварно орођење Бога и човека.

Велики петак зато не може бити дан туге и очаја већ почетак радости спасења, радосно примање дара љубави Божије.

Драму Великог петка требало би промишљати у реалној радости спасења. Христос је на Голготи победио смрт, отворио двери Раја и увео покајаног разбојника у рајске красоте. Велики петак зато није „дан жалости за покојним Исусом“ већ почетак радости васкрсења.

Пуно је ту људских пропуста и промашаја, злонамерности и зловоље појединаца, али Христова победоносна молитва за све који су га омаловажавали: „Оче опрости им, јер не знају шта чине!“ обавезује све искрене вернике на будност и трезвеност.

Строго се пости тог дана, али пост и жалост немају исто значење. Христос је јасно рекао: „Не будите жалосна лица кад постите, кад постиш намажи главу своју и лице своје умиј!“

Он поручује да победимо жалост и очај и градимо животну радост, другачију од весеља које често обесмишљава лепоту живота. Пост и молитвена тишина Великог петка имају дубљи смисао и никако не могу бити поистовећени са безнадежним жалопојкама.

Васкрс после свега долази као круна и потврда смисла постојања, као стварна победа живота над смрћу. Јеванђелски писци саопштавају нам да су сами апостоли прошли тежак пут сазревања у вери. Њих је најпре обузео страх, а после тога подлегли су безнађу. Кад су чули да је виђен Христ „који је устао из гроба“ нису поверовали. Тек кад су се прибрали, ослободили од страха и безнађа почели су да промишљају дубље и обазриво са њим комуницирају. Понеко је затражио и доказе његовог постојања.

Добро је што писци јеванђелске историје од нас нису сакрили ове детаље. Сазнање о сумњама и недоумицама апостола покреће нас да и сами будемо искрени и храбро се суочимо са собом како бисмо разумели пут вере и подвиг љубави Божије која припада сваком човеку. Бог никога никад не привилегује и не одбацује унапред, даје нам свима могућност да будемо бољи ако то пожелимо.

Сваки нови Васкрс добра је прилика за сваког човека да промисли и промени се набоље, али никако не би требало превидети ни могућност преокрета у негативном смеру. Због тога је важно да свако буде обазрив и да се чува оговарања, омаловажавања и осуђивања било кога. То ће бити могуће само онда кад човек успе да сагледа другога, као и себе у непролазној вечности, која не сме бити уточиште за наше историјске неуспехе и бекство од стваралачке одговорности. 

о. Љуба Стојановић

pouke.org