Треба примити искушења са благодарношћу и без роптања

Добро је говорио авва Пимен да се особине монаха откривају у искушењима, јер монах који истински служи Господу треба да, како мудри Сирах вели, припреми своју душу за искушења (Сир. 2:1), како се никада не би чудио ономе што му се дешава, верујући да ништа не бива без промисла Божијег. А све што је по промислу Божијем добро је и све бива на корист душе.
Све што Бог чини, чини за наше добро, јер нас љуби и милостив је према нама. А ми смо дужни, како Апостол вели, да захваљујемо (Еф.5:20, Сол.5:18) Господу на његовој доброти, да никада не јадикујемо и не очајавамо због онога што нам се дешава, већ да све примамо без роптања, са надом у Бога, уверени да Бог све за нас чини по благости Његовој, љубећи нас.
Човек који има пријатеља уверен је да га он воли, ма шта да претрпи од њега, чак и нешто болно, мислиће да је пријатељ то учинио из љубави, не верујући да је тај пријатељ желео да га повреди. Колико пре би требали да такву љубав приписујемо Богу, Који нас је саздао и привео нас из небића у биће. Ради нас се оваплотио и ради нас је умро, и све што нам чини, из љубави чини, за наше добро. Јер за пријатеља човек мисли: он све чини из љубави, штедећи ме, али нема увек разума да устроји оно што је корисно у односу на мене. Због тога се може десити да ме, не желећи повреди. Међутим, ово не можемо рећи за Бога, јер Он је извор мудрости, зна шта нам је све корисно, и ствари уређује у нашу корст, чак и оне најзанемарљивије. Богу је све могуће. Бог воли и сажаљева своју творевину, Он је извор мудрости и зна како да све устроји. Њему је све могуће.
Дакле, треба да знамо да Бог воли и штеди своју творевину, да је извор мудрости, да зна како да устроји ствари и да све служи његовој воји. Он све чини за нашу добробит. И зато све треба да примамо са захвалношћу, чак и када је то неко болно искуство по нас. Јер све бива по праведном суду.А Бог који је толико милостив, неће презрети ни најмање наше страдање.
Али често се дешава да неко сумња, говорећи у себи: "Ало како некоме може бити на корист када у напасти сагреши због невоље?" Ми сви грешимо у напасти јер немамо трпљења, не желимо да поднесемо малу жалост. Јер, Бог не допушта на нас ни једну ствар, која је преко наших снага, као што је Апостол рекао: "веран је Бог који вас неће пустити да се искушавате већма него што можете." (1. Кор. 10:13). Али ми немамо трпљења, ми не желимо да отрпимо, да прихватимо околности са смирењем, и стога смо преоптерећени. И што се више трудимо да побегнемо од искушења то нас она више сустижу, постајемо малодушни и не можемо да се избавимо.
Ако се ко налази у води, у мору, и зна да плива, онда када наиђе талас на њега, он зна да зарони, док талас не прође и наставља да плива не повређен. Ако покуша да се супротстави таласу, он ће га одбацати и понети са собом на велико растојање. И ако настави да плива и други талас долази, коме покуша да се одупре, И он га гура и он се умара без икакве користи. Али ако, као што рекох, он зарони док талас не прође, и наставља да плива неозлеђен, он ће проћи без штете и наставиће да плива, вршећи своје дело. Исто је са искушењима - онај који подноси искушења са трпљењем и смирењем, пролази неповређен, али ако постане малодушан, ако се смућује и свакога криви, он само себи отежава. Он још више оснажује искушења, а од њих не добија никакву корист.
Али икушења доносе велику корист ономе који их подноси без роптања. Чак ако нам и страст досађује, не треба да се узнемиравамо. Ако имамо невоље, не треба да се узнемиравамо због њих, јер узнемиреност је резултат незнања и гордости, јер не разумемо наше духовно стање и не испуњавамо наше послушање како веле оци цркве: "ми не напредујемо јер не познајемо своју меру, што немамо трпљења у делу које смо започели и што хоћемо да стекнемо врлину без бола." Јер због чега се чуди страстан човек кад га муче страсти? Због чега се смућује, кад их чини? Имаш страст и смућујеш се? "Зашто ми смета?" говори. Боље претрпи, подвизавајући се и молећи Бога. Јер, немогуће је да страсти не стварају невољу ономе ко их извршава."Њихове посуде су у теби", рекао је ава Сисоје. "Дај им њихове залоге и оне ће отићи". Посудама је назвао узроке. Пошто смо их, дакле, заволели и испуњавали, није могуће да не будемо заробљени страсним помислима које нас, и без наше жеље, терају да испуњавамо страсти. Ми смо се, дакле, својевољно предали у њихове руке.
Слично говори пророк о Јефрему, који је победио свог супарника, тј. своју савест и погазио суд (Ос.5,11). Он је затражио Египат и на силу био одведен у Асирију. Египтом оци називају вољу тела, која нас вуче ка телесном смирењу и ум учи сладострашћу. А Асирцима зову страсне помисли које помућују и раздражују ум и испуњавају га нечистим идолима, присилно и без његове воље га довлачећи до греха на делу. Онај ко се, дакле, својевољно преда сладострашћу тела, принудно и против своје воље бива одведен у Асирију да ради за Навуходоносора. Пророк је то знао и са болом је рекао: не силазите у Египат (Јер.49,19). Шта чините, окајани? Смирите се мало, савијте леђа ваша, радите цару вавилонском и седите у земљи отаца ваших. И опет их побуђује говорећи: не бојте се од лица његовог, јер је са нама Бог да нас избави из руку његових (Јер.49,11). Затим предсказује и жалост која ће доћи на њих, уколико се не повинују Богу: ако пак, говори, уђете у Египат, доспећете у беспуће, у потчињеност и проклетство и ругло. А они су му одговорили: нећемо седети у овој земљи, јер ћемо отићи у Египат, и нећемо видети рат, и звук труба нећемо чути и нећемо бити гладни хлеба (Јер.49,1314). Сиђоше, дакле, у Египат и својевољно служаху фараону. Затим су насилно одведени у Асирију, где су принудно служили Асирцима.
Обратите пажњу на оно о чему се говори. Човек је слободан пре него што учини нешто по страсти, чак и ако се на њега подигну помисли. Он је још у свом граду имајући и Бога за помоћника. Ако се смири пред Богом и поднесе бреме жалости искушења са благодарношћу, и ако се лати макар и незнатног подвига, помоћ Божија ће га подићи. А ако побегне од труда и падне у сладострашће тела, биће насилно и принудно одведен у земљу Асираца да им против воље служи.
Тада им, дакле, говори пророк: молите се за живот Навуходоносора, јер је у његовом животу ваше спасење (Варух 1,11). "Навуходоносор" значи да нико не треба да негодује због жалости усред искушења које се десило, нити да се одвраћа од њега, већ да га подноси са смирењем и као онај који је заслужио да страда. Човек треба да се сматра недостојним избављења од тешкоће. Шта више, треба да се сматра достојним да подноси продужено искушење, које траје и јача против њега. И било да увиђа своју кривицу, било да је тренутно не види, он треба да верује да код Бога ништа не бива без суда и правде. Тако је рекао онај брат који је жалио и плакао због тога што је Бог од њега узео искушење: "Господе, зар нисам достојан нити мало да се ожалостим?" Писано је, опет, да је ученик великог старца једном имао борбу против блудних помисли. Видећи га како се напреже, старац му је рекао: "Желиш ли да умолим Бога да ти олакша борбу?" Он је рекао: "Истина је да се мучим, аво, али видим и плодове труда у себи. Радије умоли Бога да ми да трпљење".Ето какви су они који заиста хоће да се спасу. То значи са смирењем подносити бреме и молити се за живот Навуходоносора. Због тога и говори пророк: јер је у животу његовом ваше спасење. Речено: "Видим у себи плодове труда", слично је са изреченим: у његовом животу је ваше спасење. То потврђује и старац који му је рекао: "Данас видех да си узнапредовао и да си ме превазишао".
Онај ко се подвизава против греха на делу и почиње да се бори против страсних помисли разума, држи се смирења, скрушености и подвига, те се путем мука подвига мало по мало чисти и долази у своје природно стање. Као што смо већ рекли, човек се из незнања и гордости смућује када га оптерећује страст. Пре би требало да смирено спозна своју меру и да истраје молећи се, све док му Бог не укаже милост. Заправо, да се не искушава и да не види жалост од страсти, он се не би ни борио, нити си се икад очистио од њих. И Псалам говори: грешни ничу као трава и подижу се сви који чине безакоње да би били истребљени у векове векова (Пс.91,8). Грешници који ничу као трава су страсне помисли. Јер, трава је слаба и нема силе. Када, дакле, ничу страсне помисли у души, придижу се и појављују сви који чине безакоње, тј. страсти, и то да би биле истребљене у векове векова. Страсти се истребљују кад се појаве код оних они који се подвизавају.
Увидите поступност речи. Прво ничу страсне помисли, затим се подижу страсти, и најзад се оне истребљују. Све то важи за оне који се подвизавају. Ми, пак, који чинимо грех делом и увек испуњујемо страсти, не знамо кад ничу страсне помисли, нити када се подижу страсти, да бисмо се борили против њих. Ми смо још увек доле, у Египту, на прављењу опека за фараона. Ко ће нам дати да макар дођемо до осећања горког ропства свог, како бисмо се смирили и потрудили да будемо помиловани?
Синови Израиљеви су у Египту служили фараону правећи опеке. Они, пак, који праве опеке, увек су нагнути доле и гледају у земљу. И душа коју савлада ђаво и која чини грех делом,гази своју разборитост и не мисли ништа духовно. Она увек мисли и чини само оно земаљско. Они су од опека које су правили сазидали три чврста града: Пит, Рамеси и Он или Илиополис. То су: сластољубље, среброљубље и славољубље, од којих произилазе сви греси.
Бог је послао Мојсија да их изведе из Египта и фараоновог ропства, а фараон их обремењује још тежим радом и говори им: беспослени сте, беспосличите, и зато говорите: да идемо да послужимо Господу Богу нашему (Исх.5,17). Слично поступа и ђаво: кад види да се Бог склонио да помилује душу и да је речју Својом или преко неког од слугу Својих олакша од страсти, он душу још више оптерећује страстима и још снажније је напада. Знајући то, оци укрепљују човека својим поукама и не дају му да се уплаши. Један говори: "Пао си, устани! И ако си опет пао, опет устани", и остало. Други говори: "Снага оних који желе да стекну врлине састоји се у томе да после пада избегну малодушност, и да се опет постарају о себи". И сваки од њих једноставно, на различите начине, један овако, други онако, пружа руку онима који се подвизавају и који су ожалошћени од непријатеља. Они то примише од божанственог Писма, које говори: ко падне, не устаје ли? Ко зађе, не враћа ли се? (Јер.8, 4); вратите се мени, чеда, и исцелићу скрушеност вашу, говори Господ (Јер.3,22), и слично томе.
А кад је рука Божија отежала над њим и над његовим слугама и кад је усхтео да пошаље синове Израиљеве, фараон говори Мојсију: идите послужите Господу Богу вашему, само овце и волове ваше оставите (Исх. 10,24). Они означавају помисли разума којима је фараон хтео да овлада, надајући се да њима поново привуче синове Израиљеве. А Мојсије му каже: не, него и ти треба да нам даш жртве свепаљенице које ћемо принети Господу Богу нашему, и стока наша нека иде са нама и да ни копито не остане (Исх. 10,2526). Пошто је Мојсије извео синове Израиљеве из Египта и провео их кроз Црвено море, Бог их, на путу до 70 палмових дрвета и 12 извора воде, најпре приводи у Меру. Ту се народ ожалостио немајући шта да пије, будући да је тамошња вода била горка. И преко Мере их је довео до места 70 палми и 12 извора воде.
Тако је и са душом. Преставши да чини грехе делом и прешавши мислено море, она прво треба да се труди и подвизава у многим невољама, како би ушла у покој свој. Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство Божије (Дап. 14,22). Невоље покрећу милост Божију према души, као што ветрови наносе кишу. Киша која дуго пада, квари нежну биљку и погубљује њен плод, а ветрови је постепено суше и оснажују. Тако бива и са душом. Удобност, безбрижност и покој је раслабљују и расејавају, а искушења је утврђују и сједињују са Богом, као што говори пророк: Господе, у невољи Те се сетисмо (Ис.26,16). Тако, као што рекосмо, не треба да се смућујемо нити да смо утучени у искушењима, већ да истрајемо и благодаримо и да се увек молимо Богу са смирењем да нам у немоћи укаже милост и да нас покрије од свих искушења ради славе Своје. Амин.

манастир Лепавина