О помислима срца - св. Порфирије Кавсокаливит

Човек има такву снагу, да може пренети добро или зло на своју околину. Ово су врло осетљиве теме. Потребна је велика пажња.
На све требамо гледати добрим оком. Да не помислимо ништа лоше о другима. И један поглед и један уздисај утичу на наше ближње. И најмања љутња чини зло. Да имамо у души доброту и љубав и њих да дајемо.
Да пазимо да се не љутимо на људе који нас вређају, већ се помолимо са љубављу, за њих. Било ста да ради нас ближњи, никад не размишљајмо лоше о њему. Увек да се помолимо са љубављу и утврдимо мисли у добру.
Никад не требамо мислити о другом да ће му Бог дати неко зло или да бити кажњен за свој грех. Таква мисао, без да сом свесни како, доноси велико зло.
Много пута кажемо другом: `` Зар се не бојиш Божије Правде? Зар се не бојиш Његове казне?`` Други пут кажемо:`` Не може тако, примићес казну од Бога за то!`` или кажемо: `` Боже не казни га због тога ста ми је учинио`` или ``Нек му се не деси ( нека ствар) ``
У свим овим случајевима имамо дубоку жељу да се казни други. Уместо да признамо да нам је бес грешка, ми испољавамо љутњу на други начин, а тобоже, молимо Бога за њега. Тако , заправо, ми проклињемо брата. Или када, уместо молитве, кажемо: `` Наћи ћеш то и то од Бога. Платиће ти Бог за то сто си ми учинио`` и тада му опет желимо казну од Бога. Чак и када кажемо: `` Нека… види Бог`` намера наше душе, на један мистични начин, утиче на душу нашег ближњег, и њему се дешава зло.
Када мислимо лоше, нека сила излази из нас и преноси се на другог, као сто се преноси глас звучним таласима, и заиста други трпи зло. Десава се нечто као урок, када човек има за друге лоше мисли. Ово произилази из наше љутње. Ми предајмо, на мистичан начин, наше зло. Не изазива Бог зло, већ људска злоба. Не казњава Бог, Већ се наше расположење, мистично, преноси на душу другога, и цини зло. Христос никада не жели зло, већ нам је рекао: `` Благосиљајте непријатеље своје…```
Завист је једна веома лоша ствар. То је један зли утицај када је неко завистан и чежне за неким или нечим. Ово захтева велику пажњу. Љубомора чини велико зло другоме. Онај који завиди не схвата да чини зло. Видели сте шта каже Стари Завет: `` Завист и поквареност оцрњују добро…``
Међутим, када је ``други`` побожан, када се исповеда и причешћује и има Крст изнад себе, ништа му се не може десити. Сви демони да навале на њега не могу му ништа. Постоји у нама један део душе који се зове ``етиколог``. Када овај ``етиколог`` види неког да нарушава норме понашања, побуњује се ( реагује устанички), али онај који тако процењује ( узбуђући се) учинио је исто то дело нарушавања норми. Не рашчишћује то, сам са собом већ са другима, а то Бог не жели. Кажемо, на пример: `` Требао си да урадиш ово, ниси урадио, видиш шта ти се десило?`` . Тиме у ствари желимо другоме зло.
Када зло мислимо, тада ће оно у стварности може десити. На један мистични и невидљиви начин смањујемо у другоме снагу да се креће ка добру. Чинимо му зло. Можемо бити узрок његове болести, губитка посла, имовине итд. На тај начин, не само да чинимо ближњем зло, већ и себи, удаљујући се од Благодати Божије.
Тада се молимо и не бивамо услишени. `` Тражимо и не налазимо``. Зашто? Дали сте се икад запитали? `` Зато што зло тражимо``Морамо наћи начин да исцелимо склоност, која је у нама, да осећамо и мислимо зло према другоме.
Зар је могуће да неко каже: `` Како се само понаша тај и тај, казниће га Бог`` а да мисли да то говори без злобе? Врло је осетљива (танана) ствар да неко расуди дали има или нема зла у себи. То се не види јасно. Врло је мистична та ствар шта крије наша душа и како може утицати на лица и ствари.
Ово се не десава када са страхом кажемо да други не живи добро и када се помолимо да му Бог помогне и да му да покајање, дакле када нити говоримо, нити у дубини душе желимо да га казни Бог за оно што ради. Тада не само да ближњем не чинимо зло, већ му чинимо добро. Када се неко моли за свог ближњег, једна добра енергија излази из њега и иде ка брату исцељује га, оснажује и оживљује. Мистично је како излази из нас ова снага. Па ипак у стварности онај који има у себи доброте, саље другима своју добру снагу (енергију), мистично и просто. Шаље светлост ближњем, која ствара један заштитни круг око њега штитећи га од зла. Када имамо према другом добро расположење и молимо се, исцељујемо га и помажемо му у стремљењу ка Богу.
Постоји живот невидљиви, живот душе. Он је веома снажан и може да утиче на другог без обзира ако нас деле километри. Ово се дешава и са клетвом која је снага ( енергија) коју покреће зло. Ако се ипак, помолимо са љубављу за неког, колика год да је раздаљина, предаје се доброта. Дакле даљина не утиче ни на зло ни на добро. Можемо их послати на неограничене раздаљине. Шум ( покрет) наше душе мистично достиже и утице на другог без да и једну реч кажемо. Без да говоримо, можемо ближњем предати добро или зло без обзира на даљину. Оно што се не може изразити има често већу снагу од речи.
Зла снага (енергија) нема препреке, не сметају јој ни браве ни даљине. Зла снага може и ауто покварити без да постоји неки квар.
Разумете ли како наше зле мисли и лоше расположење утичу на друге? Зато морамо наћи начин да очистимо дубину наше душе од сваког зла. Када нам је душа освећена, сија добром. Тада шаљемо ћутке нашу љубав без иједне реци, а то је у почетку тешко.
Био је неспособан за добро дело (Апостол Павле) а после Христовог усељавања у њему, био је неспособан да чини зло. И викао је : ``Не живим више ја, живи у мени Христос``. То је говорио, то је са поносом проповедао `` Имам Христа у себи`` а пре тога `` Хтео сам да чиним добро, али нисам могао``.
Тако низводимо Благодат Божију. Бивамо Богонадахнути. Ако се предамо Њему, ако се предамо Христовој љубави, тада ће се све елементарно променити, све ће се преправити, све ће променити сустину. Љутња, бес, завист, пакост, осуђивање, незахвалност, меланхолиа, мука … све постаје љубав, радост, чезња, Света Љубав. Рај.

Превод и извор: Поуке.орг