Превазилажење осећања кривице

Када је Алберто дошао код нас, имао је четрдесет пет година и тек недавно је схватио да је разрушио свој сопствени живот. Након што се развео од своје жене због почињене прељубе, одлучио је да затражи премештај на послу како би могао да буде близу своје нове девојке. Месец дана на новом послу било је довољно да схвати да је изгубио све што је до тада учио, радио и за шта се борио. Одлазак на посао сваким даном је постајао све тежи. Посао који је сада радио није имао никакве везе са оним што је радио раније. Прво што је осећао ујутру одмах по буђењу био је снажан притисак у грудима, што је сматрао анксиозношћу, иако смо знали да је у питању очајање. Било је немогуће вратити се назад и немогуће ићи напред. Вечна осуда је звучала у његовом уму у виду питања: „Како сам могао да направим такву грешку?“

Ако у нашој стварности – онако како је ми доживљавамо – не видимо решења, онда се осећамо осуђенима на пропаст. Можда и не на смрт, али зато на страдања.

Као, на пример, у случају Алберта, ова патња је била изазвана осећајем одговорности за погрешан избор. Понекад је ова мука испресецана тренуцима наде, што може навести особу да покуша да се бори или бар да се заштити од последица онога што се догодило. У другим случајевима, ове муке и очајање ће сатрти онога ко је изгубио сваку шансу за спасење; ово очајање, коме нема излаза, са којим човек ни не покушава да се избори, довешће до депресивне, болне капитулације испуњене кајањем и грижом савести. Овај очај — очај некога на чију осуду нема помиловања, коме су сви излази затворени, ко види само реч „крај“ без могућности почетка — је најопаснији. У најбољем случају то доводи до депресивног смирења, у најгорем отвара врата самоубиству. Заиста, ово су најозбиљнији и најопаснији случајеви када чак и наизглед јаки и успешни људи, суочени са губитком онога што је за њих било „све“ и не виде излаз, могу донети трагичну одлуку. То може бити лош избор, као што је био случај са Албертом, или неверство које не можемо себи да опростимо јер нам је разрушило брак, или било која друга акција за коју се осећамо одговорним и која нам је, по нашем мишљењу, неповратно уништила живот.

У таквим ситуацијама људи постепено престају да предузимају било шта, препуштајући се суморној и страшној слици свог постојања. Понекад се жале на свој живот другима, у илузији да ће им то помоћи да „испусте вентил“, а заправо не успевају да се отарасе бола и меланхолије на тај начин, напротив, покушавајући да се избаве од њих их само их појачавају. Нема шансе да се пронађе мир, нема лека за оно што изгледа непоправљиво. Људи исцрпљени таквим неподношљивим теретом губе мотивацију за било шта и често траже уточиште у сну, алкохолу или другим супстанцама. Злоупотреба анксиолитика, које лекари опште праксе често преписују као прву помоћ, или других седатива је такође прилично честа (формирајући механизам злоупотребе опасних супстанци о којем смо раније писали).

Што се тиче Алберта, он више није могао да спава, мисли су га прогањале по цео дан, стално је плакао и мислио да се ова катастрофална ситуација коју је сам створио ничим не може исправити. „Не могу се ствари вратити назад, не могу ништа да урадим поводом тога. Све сам изгубио и то се не може поправити. Нервира ме све што радим, и када уђем у канцеларију, помислим колико ми се допадало оно што сам раније радио, а колико је бескорисно и понижавајуће ово што сада радим. Не знам више ко сам. Раније сам просто радио. Не могу да схватим да сам био толико глуп да то не ценим. Дакле, не могу даље да живим овако, не прихватам овакав живот“.

Дубок, оштар бол, бол губитка, ометају процесе варења и дисања, чинећи сваку активност досадном. Овај бол је сличан тузи, али га је још теже прихватити због немогућности сагледавања стварности изван губитка. А уз бол долази и тихи бес, бес некога ко се сваког дана, без смисла, непрестано гуши у својим мислима, окривљујући себе што је због сопствених поступака изгубио нешто веома важно. Ова љутња је својствена онима који су принуђени да стално гледају плодове свог катастрофалног избора, онима који су то могли да спрече, а нису, а сада не могу да исправе кобну грешку коју су направили.

У Албертовом случају немамо ни катастрофалан догађај, ни изненадни шок, ни неочекивану трауму, како то захтева класично схватање феномена „трауме“, али постоји избор са накнадним пратећим разочарењем, након чега је покренута ланчана реакција у пацијентовој перцепцији стварности у виду разочарења за разочарањем, што га је довело до крајњих граница и осећаја потпуног колапса. Завеса будућности се затвара са убрзањем, а не изненада.

Рад са Албертом, како овакви случајеви и захтевају, почео је тиме што је остављао времена за тишину и спонтана открића, која су редефинисана како би се он осећао схваћеним, и, пре свега, помажући му да разуме шта му се заиста дешава. Заиста, у таквим случајевима важно је да пацијент разуме динамику процеса који се дешавају у њему.

„Алберто, раније си говорио да се осећаш анксиозно. Оно што осећате није анксиозност, то је очај. Често бркамо те појмове јер понекад имају заједничке карактеристике, а заправо су то различите емоције. Осећате да вам нема спаса, нема излаза, а у таквом сценарију нема места стрепњи. У почетку, када сте схватили да сте донели погрешну одлуку, осетили сте анксиозност и постали сте активнији у потрази за решењем. Али када сте схватили да је немогуће вратити се, анксиозност се претворила у очај. Анксиозност се активира и упозорава, али ако нема решења за ситуацију, онда се она претвара у очајање. Сада се осећате депресивно, утучени сте и неспособни да реагујете, осећате безнађе. Попут генерала који схвата да је направио страшну стратешку грешку и очајнички покушава да се бори да је исправи, али онда у очају схвата да је рат безнадежно изгубљен и да је једина шанса – капитулација.”

Неопходно је редефинисати ситуацију, пре свега, да би се синхронизовала са његовом перцепцијом осуде и да би он схватио да разумемо како се осећа; и друго, то ће нам омогућити да отворимо пут терапијским интервенцијама које ће првенствено бити усмерене на управљање стањем очаја, што, као што смо већ поменули, захтева употребу стратегија другачијих од оних које се користе у случајевима рада са анксиозношћу.

Очај је испуњавао Алберта сваког дана, он је настављао да се жали на ово свом сапутнику, чији су покушаји уверавања само појачавали оно што су намеравали да смање. Дакле, пре свега, указали смо му на то да стални разговори о нашим мукама не само да не помажу да их се решимо, већ појачавају њихов интензитет, односно делују као прихрањивање биљака посебним ђубривом које их тера да расту још више. Ово реструктурирање, које је тачно одражавало Албертову животну ситуацију, праћено је задатком „вечерња конференција“ о којој смо већ говорили. Сваког дана пре вечере имао је пола сата да подели своје проблеме са партнерком, али је преостала двадесет три и по сата морао да избегава да прича о томе са њом и са било ким другим („завет ћутања“). Наравно, његов сапутник је морао да слуша његов говор „у религиозној тишини“, не давајући никакве одговоре или уверавања.

У овом случају, било би не само бескорисно, већ чак и контрапродуктивно тражити да уопште не говорите о свом лошем здрављу. Интензиван очај који је осећао не би му дозволио да то уради, а таква забрана би на крају повећала његову фрустрацију и осећај неуспеха.

На следећем сусрету са Албертом пратили смо реакцију на добијени задатак: очај који га је обузимао током тих пола сата када је првих дана испуњавао задатак постепено је уступио место интензивном бесу због грешке коју је направио. Последњих дана све мање се жалио партнерки, иако је наставио да трује своје дане опсесивним мислима беса. Након што смо редефинисали ову емоционалну еволуцију на позитиван начин, наглашавајући да бес – за разлику од очаја – није само здрава, већ функционална реакција када се њиме управља и усмеравамо га. Наставили смо да помажемо Алберту да учи да изрази ову емоцију у „правој дози ”.

У ту сврху користили смо технику под називом „писмо гнева“, која користи терапеутску моћ писања. Замолили смо Алберта да сваког дана нађе време када би могао да узме оловку и папир и да напише писмо упућено себи, у којем ће себи дозволити да излије сав бес који би осетио, допуштајући све мисли, увреде и све што осећао да тече слободно. Једном када је писмо написано, треба га ставити у коверту и затворити без поновног читања (из страха од „поновне интоксикације“ бесом који је управо нашао начин да се изрази на папиру), а затим га дати терапеуту на следећем састанку. Овај задатак се мора обављати све док пацијент не осети да се потпуно ослободио отрова беса.

Овај маневар омогућава да се ефикасно и брзо каналише и одбије гнев тако што ће се у позадини идентификовати основна емоција, ако постоји. У Албертовом случају , као што се увек дешава када је у питању кривица, емоција је била интензиван бол због свега што је изгубио као резултат својих лоших избора. Тако Алберто, доносећи нам писма, више није осећао очајање ни бес, осећао је бол и дубоко туговао због онога што се догодило. Овај ефекат смо редефинисали као још један важан корак, наглашавајући да се, за разлику од беса, бола не можемо брзо „ослободити“, већ кроз њега морамо полако проћи, ако кроз мрачан тунел, док не изађемо напоље.

Да бисмо му у томе помогли, користили смо технику којој смо дали провокативни назив – „хроника створених недаћа“. Сваки дан је морао детаљно да записује све недаће које је починио, потпуно се удубљујући у њих и изазивајући све емоције повезане са њима. Морао је то да ради као да пише хронику или роман, враћајући се из садашњости у прошлост, али при том никада не треба да поново чита оно што је написао, приносећи све своје белешке нама. Поновимо да као што не можемо да прорадимо бол а да га не доживимо у потпуности, тако не можемо да прорадимо покајање или низ почињених несрећа ако избегавамо да о сима размишљамо, што у нама изазива болна осећања. Стога је пацијент сваки дан био дужан да седи над рушевинама које су оставиле иза животних катастрофа и да их посматра, описујући их једну по једну.

Овај задатак има двоструки ефекат. Прво, осврт на учињене недаће приморава човека да се помири са својом стварном одговорношћу, прихватајући је као неизбежни део своје историје и постепено мењајући болна осећања, које, захваљујући њиховом поновном животу и контемплацији, постепено јењавају. Друго, може се десити да, принуђен да размишља о ономе што му се чинило као страшна олупина његовог живота, особа открије да кривица која га је мучила није у потпуности његова кривица или можда није тако озбиљна као што ју је он раније доживљавао. У оба случаја, кривица се постепено разрађује док се рана не претвори у ожиљак.

Када је простор очишћен од остатака кривице, рад се концентрише на реконструкцију нове будућности, што је Алберто, иако са великом муком, успео да уради. Како гласи Шекспиров прелепи афоризам: „И најдужа ноћ се завршава свитањем“.

poznajsebe.wordpress.com