Да ли је сиромаштво увек добро, а богатство лоше?

"Ти говориш: богат сам, и обогатио сам се, и ништа ми не треба: а не знаш дa си несрећан, и јадан, и сиромашан, и слеп" (Откр. 3:17).

Да ли је сиромаштво увек добро, а богатство лоше?
Хришћанство многи схватају као религију сиромашних, бедних и понижених, а духовност као мудровање чудака који себи нису нашли место у друштвеном животу. То је у корену нетачно. Међу Хришћанима је увек било и има, по земаљском схватању, како богатих, тако и сиромашних људи. Еванђелска осуда богатих (Лк. 6:26) не значи осуду постојања таквих људи, већ само духовног поробљавања људске душе која је води страсној помами и губитку истинских вредности. Само по себи богатство није зло, али често бива извор многих несрећа. Сетимо се колико је тешких злочина извршено због новца, колико живота је погубљено због среброљубља, колико сплетака, зависти, подлости, издаје, освете и несреће скрива у себи богатство.
По својој природи људска душа је склона изопаченој љубави (идолопоклонству) према предметима пролазним и материјалним. Ова прељуба душе подстиче и повлачи за собом незасито распаљивање других порочних склоности, као што су: лаж, клевета, таштина, гордост и друге.
Људи Божији по правилу се описују као бесребреници, иако се међу поштованим Светима срећу и имена угледних великаша, кнезова, војсковођа. Недокучиви су путеви Господњи, али лицемерно сиромаштво без истинског духовног сиромаштва може бити исто тако погубно, као и добровољно сакаћење или болест. "Богатство може бити благословени дар Божији. И сиромаштво такође. Богатство може бити проклетство за човека. И сиромаштво такође" писао је архиепископ Сан-Францишки Јован (Шаховској). И заиста, оцена која се тиче богатства и сиромаштва н у смислу количине и у смислу каквоте - веома је релативна по својој суштини. Неки који данас сматрају себе сиромасима, не трпе, уствари, никакву оскудицу у храни, становању, одећи, већ само имају материјалне тешкоће, а такође осећају незадовољство због својих других незадовољених потреба (неретко претераних). Има значаја и привидно понижавајући карактер њиховог положаја у поређењу са срећнијим суседима. Просечно имућни руски грађанин, на пример, према западним мерилима је просто просјак, па ипак у својој земљи он се таквим не сматра.
Да ли је сиромаштво увек добро, а богатство лоше? Исти владика Јован Шаховској у свом поглављу, специјално посвећеном овој теми, пише о томе следеће: "Сиромаштво које живи од зависти, одише убиством, није благословено еванђелско сиромаштво. То је ужасно сиромаштво. Исто тако и смирени власник богатства који себе сматра само оним који управља (в. Лк. 16) тим богатством које припада Творцу, и праведно га поседује, који твори милосрђе тим путем, свакако да не може бити убројан у оне богаташе о којима је Спаситељ рекао: "Тешко њима". Не, није таквим богаташима тешко, већ радост, и то радост вечна".
Без истинског духовног подвижништва-призвања сиромаштво је чак најчешће понижавајућа последица суштинског ограничавања спољашње, а и унутрашње слободе (на пример, у питањима превоза, милосрђа, добровољних прилога, као и из других разлога, јер одсуство средстава може бити препрека за изражавање добрих и духовних човекових побуда: на пример, човек нема могућности да се поклони светим местима, да да прилог за изградњу храма, а понекад чак и да да милостињу, јер је, у суштини, и сам сиромах, само што не проси, већ трпи оскудицу). Зато су по себи богатство и благостање, стечено праведним радом, потпуно нормалне појаве земаљског живота, нарочито под условом правилног унутарњег (душевног) односа према њима. На том плану не сме да преовлађује егоистичко користољубиво сопствеништво, већ осећање еванђелског управника или праведног чувара вредности на корист не само себи, већ и ближњима.
Неретко дар богатства надокнађује људима ускраћеност многим другим даровима. Осим тога, не доживевши сиромаштво, тешко је истински оценити, чак и према земаљском (то јест, недуховном) схватању, добра која пружа богатство и поштовати их као дар Божији (поштовати с трепетном захвалношћу, а не себично дрхтати за нагомилано богатство!). Неопходно је такође осећати одговорност за правично и праведно коришћење тог дара. Само крајњи облици аскетике и религиозног фанатизма (рачунајући ту и политички; на пример - комунисти) могу позивати на свеопште доброволшо сиромаштво или уравниловку, без достизања одговарајућих духовних стања. Еванђелски Спаситељев позив младићу да прода своје имање и пође за Њим (Лк. 18:22) има духовнији смисао и конкретну усмереност, јер тај младић је био не само богат. него и духовно поробљен, у извесном степену опседнут богатством, иако је и тежио праведном богоугодном животу. У Еванђељу нема помена о томе да је Христос позивао све богаташе да раздају своја имања и пођу за Њим (међу Његовим ученицима било је такође и богатих и угледних људи).
Дакле, много је важније духовно нестицање (уп. "блажени сиромашни духом"), а не световно сиромаштво. Осим тога, како је писао еп. А. Сем. Тјан-Шански: "Новац - то су увек само средства, а не вредност и циљ. Онај који обоготворава новац, тј. средство, пориче стварне вредности". "Добро је богатство у којем нема греха" каже Библија (Сир. 13:30). У Светом Писму се неретко недвосмислено указује на то да је богатство Божија награда за марљивост и праведност (упоредите: "У дому праведника је обиље блага, а у дому безбожнога - растројство", Сир. 13:5). И још тим поводом: "Богатство се због сујетности троши, а онај који сабира трудом, умножава га" (Сир. 13:11), "Неки постаје богат због разборитости и штедљивости своје, и то је део његове награде" (Сир. 11:16).
Народима и земљама које су поштовале заповести Божије, давале су се велике награде у виду неизмерних богатстава и процвата (сетимо се процвата Византије или Русије). И обрнуто, пропадала су и рушила су се царства због отпадништва и наравственог (моралног) распадања које се на старом језику карактерише као "умножавање безакоња".
Према томе, спој материјалног напретка с нестицањем, душевном дарежљивошћу, па чак и сиромаштвом могуће је, о чему сведоче и историјски примери. Па ипак, од свега је најважније духовно богатство и његово умножавање, као и задовољство хлебом насушним, јер истински је богат само онај који је задовољан и уме да се радује ономе што има, а вечни је сиромах онај који пати од непрестане жудње за богаћењем.
Ова тема је специјално покренута због крајности у које доспевају неки људи приликом тумачења принципијалног питања о спојивости материјалних добара с духовним животом и вером у Христа.
pouke.org