Жудња за вечношћу - о. Дамаскин Катракулис

Љубављу Божијом одмах се отварају хоризонти душе и човек постаје широм отворен. Његово постојање се одмах шири јер тежи бескрајном Богу и вечном животу. Заволели смо тог бесконачног Бога и почели смо да га срећемо. Зато нас успокојава тишина и пустиња. Не одмара нас свет и оно што је од света, већ само тишина и пустиња. И желимо да у нашој души завлада мир Божији и љубав Божија.
Када кажем „волим Бога“, тада се моје срце одмах уоквирује благословом. Бог -  као што смо размотрили више пута – јесте „љубоморко“ за сваку душу. Жели је целу за себе. Жели да је прослави, жели да је испуни благодаћу Његовом. Бог нема потребу за нашом љубављу. Али зато што исти Он има бесконачну и непојмиљиву љубав, зато Он жели нашу целокупну душу близу себе. Ако се усуђујемо да кажемо да смо заволели Бога, разумете ли каква је љубав Божија према нама! Зато наша мисао треба целог дана да буде прикована за Бога. Да не чинимо ништа ни за длаку ван Његове љубави. Да не управљамо према свету никакав поглед, ни лево ни десно. Да нас привлачи само лице Господње. Нека наш поглед буде нетремице уперен на супротну обалу. Треба да ишчекујемо радостан прелазак на супротну обалу. Треба да ишекујемо радостан прелазак, не смрт уништења и мрака, већ прелазак у незалазну светлост, нестворену светлост, вечну светлост, блиставу славу Божију и неизрециво блистање Царства Његовог. Треба да очи душе наше гледају божанским очима. Да положимо сами себе у божански вид и да се тамо одмарамо. Тада ћемо бити слободни за отварање хоризонта вечности.