Нисмо ли навикли на трагедију зла, на несрећу, на безобзирност...?

Не разумем како можете подржати рат и остати хришћанин. Описани квалитети Љубави у Химни љубави Светог апостола Павла бескрајно су далеко од било каквих идеологија или било каквог „помирења“ свих циљева и идеја које немају за основу ову љубав о којој је говорио велики апостол.

Или треба да имате хришћански однос само према својим сународницима и онима који вам се допадају? Зар нисмо навикли да у храму слушамо Јеванђеље, а не повезујемо га са својим животом ван храма? Испада да смо у храму насмејани, љубазни и „добри“, кажемо „Хвала Богу“, обавезно избегавамо свађе „да не нарушимо мир“, а напољу се понашамо као вукови са ближњима.

„Љубав не завиди, није сурова, не тражи своје, не радује се неправди, него се радује истини...“ (уп. 1. Кор. 13).

Какве везе ове речи имају, реците ми, са сатанском „мудрошћу“ идеологије која је спремна да жртвује цео свет, да сравни градове са земљом само да би остварила неки свој сабласни „идеал“?

„Љубав не вређа “, каже блажени Теофилакт. Ако погледате порушене градове, сваки говор да је рат био „праведан“ ће се издувати као балон који је пукао. Није ли освајачки рат управо згражање, увреда за све раздвојене породице, за све људе који су изгубили своје најмилије током ракетних напада?

Очигледан закључак је да је рат стран љубави, рат није део онога што нас Христос учи.

Љубав "није поносна". Љубав "не тражи своје, не љути се" .

Објасните ми, молим вас, драги ратни хушкачи, како, остављајући за собом реке крви, овај рат, који сматрате „светим“, „не тражи своју корист, већ корист ближњег“?

Или сте прихватили да живимо у свету који је зао, па стога не може да функционише ни под којим другим законима.  И онда се може подржавати и зло све док је циљ дефинисан као „праведан“? Али у хришћанству не постоји средњи пут. Или у потпуности прихватате све што проповеда Христос, или Га одбацујете.

Не можете остати хришћанин и подржавати зле акције и разарања са идејом да ће кроз њих превладати нека „правда“ или „мир“ и доћи нека сањана „светла будућност“.

Опет ћу рећи: не верујем да се зло побеђује злом. Ово не може бити светска истина, ово не може бити „нормално“ јер је „тако одувек било“! Верујем да постоји истина и да је та Истина Христос!

Моја душа се опире свим оправдањима зла у овом свету. Јер дивни свет који је Бог створио на нашу радост не би требало да буде такав!

„Верујем да је зло случајно на овом свету“, написала је мени драга особа. Да, Бог је створио свет леп и светао. „Грех није норма“ како неки од вас воле да кажу. Зло је недостатак светлости. То не може бити нормално или природно чак и ако су сви људи на свету зли.
 Трагедија је трагедија, било да је у питању једна особа или милион људи.

Нисмо ли навикли на трагедију зла, на несрећу, на безобзирност...?
А прву поруку апостола Павла смо оставили Коринћанима у редовима Јеванђеља и нисмо је оваплотили у свом животу.

Маргарита Генчева

hristianstvo-bg