Проф. др Ксенија Кончаревић: АНАТОМИЈА ЈЕДНОГ УМИШЉАЈА

• Пензионисани професор руског језика, који се најпре крио иза псеудонима Јефим Мартинов (кога погрешно транскрибује у лику Ефим), а потом открио и свој идентитет – Зоран Буљугић, позивајући на грађански рат у Србији у коме би било пожељно да буде побијено бар милион жртава (то, по њему, не би био братоубилачки рат, јер „ми не можемо бити браћа“), пре свега сви припадници БИА, полиције, политичких странака СНС и СПС, али и сви млаки и неодлучни, не штеди ни поглавара наше Помесне Цркве кога назива свакојаким погрдним именима недостојим помињања, коме би, како открива у изјави од 20. јула, са сладострашћем и језивим натуралистичким описом од кога бисмо такође поштедели читаоце овог црквеног портала, чупао браду, размрскао лобању и потом му газио по мозгу док на све стране шикља крв.

***

Доба у којем живимо одликује се небивалом моралном пермисивношћу, сведозвољеношћу у јавном изрицању – посебно у медијској сфери и на друштвеним мрежама – не само ставова (они би требало да буду засновани на аргументима и чињеницама) него и разних фантазмогорија и афективних садржаја које под маском анонимности изричу психички лабилне и душевно болесне особе.
Медијском линчу већ дуже време у нашој средини изложена је и Црква Христова. С леве стране нападају је атеисти, агностици, радикални левичари, анархолиберали; са десне – верски фанатици, људи који верују у своју правоверност и уједно своју мисију да раскринкавају „кривоверност“ црквене јерархије, клира, црквених установа, других верника који нису њихови истомишљеници. Такви самопрокламовани „ревнитељи“ губе из вида елементарну еклисиолошку истину: „Човеку, који говори од себе, могуће је грешити, обманути и бити обманут, али васељенска Црква, пошто никада не говори од себе него од Духа Божија (којега она непрекидно има и имаће за свога учитеља довека), не може ни на који начин погрешити, ни обманути, нити бити обманута, већ је, подобно Божанском Писму, непогрешива и има свагдашњу важност“ (о. Јустин Поповић).
Духоносни подвижник и исповедник Христов у својој „Догматици“, у коју се самозвани ревнитељи заклињу, истиче: „До јединства вере и познања Христа долази се само у заједници „са свима светима“, само саборним животом „са свима светима“, под врховним руководством светих Апостола, Пророка, Еванђелиста, Пастира и Учитеља […]. Тело Цркве је једно, и има „једно срце“ и „једну душу“. У то једно срце – саборно срце Цркве, у ту једну душу – саборну душу Цркве ми улазимо, и са њима се сједињујемо благодатним дејством Духа Светога, смиравајући ум свој пред светим саборним умом Цркве, дух свој пред Светим Духом Цркве. И тако стичемо у себи непролазно осећање и сазнање да смо једне исте вере у Господа Христа са свима светима – апостолима, пророцима и праведницима. Исте вере у Господа и истог познања о Господу“. А за оне прве, левичаре, нихилисте, анархисте, којих је било и у доба његове младости, и давно пре тога, у руској философији, књижевности и култури које је одлично познавао, о. Јустин у својим „Подвижничким и богословским поглављима“ пише: „Црквоборци обично студирају гардеробу хришћанства, дерматологију, кукољ и плеву, и нокте; њихов финале: мртва је Црква, мртав Христос“.

У узаврелој атмосфери свеколиких немира и беспућа по којима тумара један део припадника нашег народа и чланова наше Цркве ових дана суочили смо се са изјавом без преседана у историји Српске Цркве. Пензионисани професор руског језика, који се најпре крио иза псеудонима Јефим Мартинов (кога погрешно транскрибује у лику Ефим), а потом открио и свој идентитет – Зоран Буљугић, позивајући на грађански рат у Србији у коме би било пожељно да буде побијено бар милион жртава (то, по њему, не би био братоубилачки рат, јер „ми не можемо бити браћа“), пре свега сви припадници БИА, полиције, политичких странака СНС и СПС, али и сви млаки и неодлучни, не штеди ни поглавара наше Помесне Цркве кога назива свакојаким погрдним именима недостојим помињања, коме би, како открива у изјави од 20. јула, са сладострашћем и језивим натуралистичким описом од кога бисмо такође поштедели читаоце овог црквеног портала, чупао браду, размрскао лобању и потом му газио по мозгу док на све стране шикља крв.
Прво питање које се поставља јесте како је могуће да је особа која показује недвосмислене знаке суманутости (у психијатрији се овај поремећај описује као веровање у сопствену праведност и право да суди свима), а вероватно и психотичних поремећаја, смела да ради у просветном систему 29 година (додуше, добио је отказ у Дванаестој београдској гимназији 2019. године). Друго, ова особа, чије се психичко стање, очигледно, временом погоршавало, да би се сада манифестовало у свој својој болесној раскоши, деценијама се декларисала као верник и то „правоверни“, и своја убеђења наметала је и ученицима гимназије (била сам сведок), али избачена је због изазивања верске и националне нетрпељивости објављивањем „Протокола сионских мудраца“ не само у сопственом преводу, него и о свом трошку. Треће, Мартинов алиас Буљугић непосредно познаје Патријарха српског г. Порфирија и више архијереја чије је гостољубље годинама уживао као члан црквеног хора „Мојсије Петровић“. Редовно је долазио на богослужења, преводио духовну и философску литературу, у чему је био веома продуктиван и успешан… али онај болесни, мрачни део његове личности, нажалост, однео је превагу, бар за сада, а ми се надамо, пошто је Тужилаштво почело да обрађује његов предмет, изрицању мере обавезног психијатријског лечења (иначе, на психијатријској опсервацији Буљугић је боравио и за време свог радног ангажмана у гимназији у Институту за медицину рада Србије, где је најпре констатована неподобност за рад са ученицима, што је касније, у другостепеном поступку, у коме је имао подршку адвоката, оповргнуто, али руководство школе одлучило се за давање отказа).

Ни у једној средини Буљугић није могао да се уклопи у социјалне норме. Био је веома успешан студент на Групи за руски језик Филолошког факултета у Београду, али постдипломско усавршавање није предузимао, руковођен гордом умишљеношћу да не би могао да ради магистарску тезу код „комуњара“ (елементарна нетачност: у области руске књижевности на Филолошкоим факултету у Београду било је истакнутих професора који су били другачијих светоназора, попут проф. др Милосаве Стојнић Царичић, која је још у младости била блиска са руским емигрантима окупљеним око арх. Кипријана Керна, породице Зернов, оца Јустина Поповића, игуманије Ане Аџић и која је свим својим стваралаштвом показивала несвакидашњу ширину видика, или проф. др Миливоја Јовановића, врхунског интелектуалца, „унутрашњег емигранта“ и дисидента у време титократије и све до почетка 90-их година). Прошле академске године, пошто је остварио право на пензију, Буљугић показује тежњу ка поновном професионалном инвестирању, па самоиницијативно долази на предавања и вежбе из руске књижевности код доц. др Н. М., где већ после неколико часова студенти подносе жалбу и траже да му се ускрати присуство настави, јер од њега не могу да дођу до речи (слушали су његове тираде уместо да слушају професора и да сами анализирају књижевна дела).

Суманутост је издизање изнад других људи и просвајање себи права да суди свима.

На мети ове болесне особе нашао се и Првојерарх Српске Православне Цркве Г. Порфирије.

Чиме је Патријарх Српски заслужио овакву мржњу? Да ли својим непрестаним позивањем на следовање Христу, Јеванђељу, на наше покајање и преумљење, на јединство у различитости али у добру?

Да ли својим неуморним ангажовањем на пољу харитативне делатности и изузетних постигнућа у пружању свих врста помоћи нашој „малој браћи“, сиромашнима, невољнима, одбаченима? Од самих почетака његовог деловања у Светоархангелском манастиру у Ковиљу, при коме оснива, са благословом Епископа бачког г. Иринеја, заједницу „Земља живих“ која пружа помоћ „губавцима наших дана“ – зависницима од психоактивних супстанци, одбачених и од својих породица и презрених од свију, и у којој се многи и многи рехабилитују, ресоцијализују и добровољно, свесно улазе у Цркву Христову, до данас, када у Архиепископији београдско-карловачкој, али и на целој територији под својом канонском јуросцикцијом, оснива и одржава рад народних кухиња, стипендирање деце и младих из вишедетних и социјално угрожених породица, породица и деце са Косова, као и најбољих ученика и студената, организује волонтерску лекарску и болничарску помоћ угроженима, нештедимице даје црквена средства за изградњу кућа оних који живе у беди и немаштини, испод границе људског достојанства?
Да ли тиме што очински грли све нас, позивајући на покајање, преумљење, свепраштање, на прекид раздора који добро донети не могу једном малом народу који је често кроз своју историју, али и сада, не мети иноплеменика и креатора светског поретка?

Тешко је, претешко бреме на плећима Патријарха Порфирија. Неки његови часни претходници због верности Богу и правди Његовој били су и мучени и физички ликвидирани, али су од Цркве Божије у вечне векове прослављени.

Како ми, верна чеда Цркве Христове, да се поставимо у оваквим временима?
Цитираћу овде, као поуку и себи и теби и свима нама, Светитеља Теофана Затворника:

„Поставите себи за правило да никада не прихватате било какве сумње и недоумице, него да их, чим се појаве, одгоните од себе, без унутарњих разговора са њима, ма колико Вам се оне чиниле основаним и ма колико Вас се дубоко дојмиле.
Тиме ћете ставити тачку на све нападаје непријатеља. Навикавајте се на молитву на тај начин да се не молите само у одређено време, док стојите на молитви, већ што је могуће чешће – узношењем ума к Богу и Светима Његовим. Оваква молитва биће Вам попут бедема који ће Вас ограђивати од нападаја вражијих. Саставите молитву од догмата наше вере и понављајте је што чешће. Она би могла изгледати овако:

Слава Теби, Боже наш, Коме се у Тројици клањамо, Оче, Сине и Душе
Свети!
Слава Теби, Који си све саздао речју Својом и Који о свему промишљаш!
Слава Теби, Који си нас удостојио лика Свога!
Слава Теби, Који си нас усправио у паду нашем!

Слава Теби, Сине Божији, Који си благоволео да се оваплотиш, да пострадаш, умреш, васкрснеш, седнеш са десне стране Оца и ниспошљеш нам Духа Светога!
Слава Теби, Боже, Душе Свети, Који си Цркву Божију преко Апостола устројио и све народе у њу сабрао, и небо изабраним Светима населио!
Слава Теби, Боже, Који си народ наш призвао у Царство Твоје!
Слава Теби, Који си благоволео да се и ја родим међу вернима!
Слава Теби, Који си ми много пута милост Своју показивао!
Слава Теби, Који си ми пут покајања и обраћења устројио!
Слава Теби за све…”

ЧУДО.рс