О неибежном конфликту Цркве и света

Хришћане често чуди тешко објашњив непријатан однос друштва према свештенослужитељима – од опрезног односа у стара времена («Срео сам попа нешто неће бити добро» - речник В.И.Даља) до многобројних злобних коментара на сваку вест о Цркви на интернет-сајтовима. Ако се деси нешто добро и свештеник учини нешто добро – тишина, то нико ни не примети. Али ако свештеник згреши или погреши настаје смућење.
И тешко је схватити, због чега један велики део нашег љубвеобилног и доброг народа с таквом злобом одбацује оне који се моле Богу, проповедају љубав и милосрђе...
При анализи ове појаве треба бити свестан не малог броја узрока настале злобе и незадовољства...
 
*1*
Дакле, прво и најважније. Може се рећи, да су Господ Исус Христос и апостоли, предвидевши наше неразумевање, одговорили нам на ово питање у јеванђелском тексту директно и јавно: Проповедајући на земљи, Христос је разобличавао грехе (и грехе лажи, блуда, незахвалности, и још у већем степену – грехе самозадовољног лицемерја, самохвалисања, осуђивања, и проповедао је то, што је натприродно: «Будите савршени, као што је савршен Отац ваш Небески» (Мт. 5, 48): подај кошуљу ономе који ти тражи, не противи се зломе...За човека који није достигао тај степен духовног развоја – то је извор немира узнемирене савести...
И Сам Спаситељ нас унапред упозорава: «Ако свијет на вас узмрзи, знајте да на Мене омрзну прије вас. Кад бисте били од свијета, онда би свијет своје љубио: а како нијесте од свијета, него вас Ја од свијета избрах, зато мрзи на вас свијет» (Јн. 15, 18).
И ево, у потврду ових речи, Он, безгрешан, - био је подвргнут мучној и увредљивој казни за забаву масе. А заповест о раздвојености Бога и отпалог света остала је за сва времена, и за целу Цркву – за све, који желе да живе са Богом.
Црква заповеда уздржање, а људи желе задовољства.
Црква проповеда љубав – људи желе да се освете за увреду.
Црква проповеда да се одрекнемо нечега ради ближњега – а људи желе своје.
И онај који разобличава почиње да сматра проповедника својим непријатељем, кога треба уништити или унизити – ко је он да мене учи како се живи? Најближи пример су нам – новомученици. Њих, који су били верни Христу и никоме нису желели зло, су 20-их, 30-их 40-их година уништавали као преступнике, као «народне непријатеље».
 
*2*
Друга појава. Служитељи Цркве, који су призвани да проповедају, као и сви хришћани у свету принуђени су да учвршћују вредности, које су увек ИЗНАД њиховог сопственог нивоа.
Ко од људи – ако чак и има духовно искуство – може да каже да је узрастао у меру Јеванђеља? Да је већ угодан Богу и да је достигао све, чему је призван да учи? Нико. И долази до другог неизбежног проблема – хришћани увек говоре о томе, што је изнад њих самих, о томе, до чега сами у суштини нису дошли. И ако заборављамо на то да се подсећамо да смо и сами – нико и да смо такође болесни, да имамо ЈЕДНОГ Лекара за сва времена – онда упадамо у страшну противуречност коју људи запажају – противиречност речи које изговарамо и наших дела. Као што се вероватно сећамо, о томе је писао свети апостол Павле (Рим.7, 19).
 
Повратак
*3*
Даље, постоји још једна важна чињеница. Хришћани не треба да буду самозадовољни и да показују своја добра дела пред људима. Јер ако почнемо да показујемо – каква нам је онда награда на Небу? (Мт.6, 2).
Добра дела треба сама да сведоче за нас (1Пет.2:12). Али у савременом подељеном друштву је проблематично сазнати за добра дела. А греси си увек на виделу – они стварају сензацију, информациони повод...
Ето рецимо пунији свештеник можда може да једе само увече. Може понекад и да попије. И то сви виде. А то што се он дописује са затвореницима, што одлази у колонију, исповеда, неке је убедио да се врате у нормалан живот, извукао их из јаме смртних грехова – ко за то зна? Сви око њега гледају како живи и подсмехују му се...
 
*4*
Даље, свештенослужитељи живе само од прилога цркви (1Кор.9, 14). И то је за многе људе – притом не за оне који искрено приложе, већ за оне који само посматрају – то је знак тога да за сваку протраћену рубљу они морају да дају одговор пред њима, пред целим сбетом. Постављају се у позицију контролера и судије – чак иако сами нису помогли ниједном копејком. Просто ти говориш о моралности – а ја ћу проверити како ти трошиш новац – незарађен новац! И није важно да ли је свештеник купио кола или килограм крушака. Управо тај аргумент је искористила антихришћанска Совјетска власт, прогласивши свештенике «нерадним елементом».
 
*5*
Коначно, реални греси црквених људи. Они постоје. И упозорава свети апостол Петар: «Само да не пострада који од вас као крвник, или као лупеж, или као злочинац, или као онај који се мијеша у туђе послове» (1Пет.4:15). А по томе директно следи – «ради вас...Име Божије се због вас хули у незнабожцима» (Рим.2, 24). То се дешава ако се сами не трудимо да живимо како проповедамо. Проповедајући уздржање – нису нам страни стицање и задовољства. Проповедајући кротост – љутимо се на оне који нису такви као ми сами. Проповедајући љубав – не радимо ништа ради Бога и ближњих. Сматрамо себе практично непогрешивим, трудимо се да се свидимо власти и много, много тога другог. И тако људи који нас окружују виде у нама који себе називамо хришћанима и претендујемо на познање Истине, људе церемонијалне, самодовољне и ...чудне.
 
*6*
Да, наравно, настројења мржње према православном клиру се поткрепљују разним врстама расколника и секташа. А пошто се прихватају такве методе и према њима односе како већини савест не дозвољава, долази до игре која се језиком фудбала зове «у једна врата». А ако неко почне да се подсмева секташима бива окривљен да понижава оне који су «слободно изабрали свој пут».
 
*7*
И последње. Постоји и проблем потпуног незнања, неукости о црквеним питањима значајног дела нашег становништва. И тако људи који се не старају да сазнају нешто доносе судове, хранећи се неком смесом совјетског атеизма и савремених окултних погледа. Понекад још говоре – «а нас у школи то нису учили». То што није разумљиво – показује се опасно. А досадно је и неинтересантно учити, разматрати, разумевати.
Као резултат тога свега добија се довољно тешка, тужна слика. Али зар Спаситељ није заповедио да се не очајава – Јн. 16:33 «У свету ћете имати невоље, али знајте: Ја победих свет. Значи савлађујући себе и трезвено гледајући на свет покушајмо да у њега унесемо искрицу Божије светлости. И још – и духовништво и мирјани треба да схвате да Цркву не чине само епископат и клир, већ и сви хришћани. И тама незнања и злобе у свету и у нама самима може се просветлити само уз Божију помоћ и само заједно...

manastir-lepavina.org