Шта је то „нељубав“

Нељубав – то је када  не смемо да сметамо другом. Не смемо да причамо, да се смејемо или грлимо. Не сме се причати о својим осећањима – то су глупости, а не осећања. Не сме се нешто тражити – треба разумети да је сада тешка ситуација. И уопште, шта ће ти то? Не сме се рачунати на помоћ, одрасли људи се сами морају снаћи. Чак и да им је пет година, то је већ солидна доб – а камоли тридесет пет, што је већ старост. И какво украшавање у тим поодмаклим годинама.

Нељубав – то је када те не грде нарочито, али те и не хвале. Не примећују те. Када ти је непријатно да једеш испред блиске особе, јер ти може замерити да много једеш. А храну коју ти припремиш, човек поједе и ништа не каже. И не примећује твој труд када се спремиш и цвеће у вазу ставиш. Нељубав је када се ништа не сме. Када га нервираш, сметаш, досађујеш, говориш глупости, седи мирно у ћошку и чекај кад ће те извести у шетњу. И не цвили, не жали се, не цмиздри – мирно седи и чекај. Када неће да се заузму за тебе него ти кажу: сам си крив! – то је, такође, нељубав.

Нељубав је – када ништа не поклањају. Кад им је жао да троше новац на тебе – то је нељубав. То није мржња. То је понекад још горе. И ми можемо отићи или да узвратимо. А они не воле – просто тако. Иако кажу: „Ма волим те ја, само се откачи . Опет ти о своме!“ То је – нељубав. И од ње се умире. Нарочито стари, деца и пси. И одрасли људи који су незаштићени и осетљиви. Нељубав човека чини плашљивим, неспретним, затвореним и ружним; боји се да ће све покварити, да ће засметати, да ће неког изнервирати… Ту се ништа не може урадити, а ако се има снаге – треба отићи, макар и са завежљајем о штапу. Или бар јасно схватити да је то – нељубав. Не љубав!

Аутор: психолог Анна Кирјанова

poznajsebe.wordpress.com