Симболика суза Христових

У својим човечанским осећањима, Господ Исус Христос је неупоредиво изнад оних који не плачу када им неко близак умре, јер налазе спокојство у Богу. Многи људи долазили су до такве узвишене мирноће, суочени са телесном смрћу. Kолико ли је то тек било својствено Христу, Ваплоћеном Богу. Он је волео Лазара, пријатеља свога, Он је волео све ради чијег спасења је и дошао. Његове сузе пред Лазаревим гробом имале су “људско”, а не “сентиментално” значење. Те сузе нису израз душевне слабости.

Господ је знао да ће Лазар оживети чак и за овај привремени живот, а за други, вечни живот, Лазар и није умирао. А тај вечан живот Господ је проповедао. И Он није само учио друге, него је све то делом доказивао у чему је учио. Стога, његове сузе пред гробом Лазаревим треба овако разумети: Он је дошао да победи смрт, али, ето, слепи и глуви људи то не виде и не схватају. Само Он види њихово незнање, сву дубину њиховог незнања. Он сазерцава њихово страдање од незнања и схвата сву безизлазност њиховога живљења без њега, без вере у њега. Међутим, Он не види у људима веру у Живот!

Такво је било човечанство пред Лазаревим гробом. Такво је оно и на другим местима. Зато је Он плакао. И многошта друго је Он видео, што нико никада на овој земљи неће појмити. И зато је плакао Господ.

Сматрати да су сузе Христове пред Лазаревим гробом биле плод душевне слабости и осећајности чини ми се нетачним тумачењем. Човечност Господа Христа није имала ништа заједничког са сентиментализмом. Телесна “разнеженост” код нас, људи, није од Духа Божјег. А Господ је био сав у Духу. И његово проклетство оне смокве у цвету остаје несхватљиво за “разнежене” људе… Схватање Богочовечанског Лица претпоставља највећу духовност у човеку. Оно изискује “пост у мислима” и неједење земних осећања, као и одлажење на Причешће.

bastabalkana.com