Бити добар и бити добро

Сви би ми волели да будемо добри и да нам буде добро. Односно да нас себе сматрамо добрима и да нас други воие тако и да нам буде добро, односно да живимо релативно стабилно и сигурно и да се добро осећамо. То је потпуно оправдано, јер људима је дато да теже ка добру, с тим да то обично подразумева оно што они сматрају да је (за њих) добро. Што разумљиво отвара велики простор за (само)обману. Ко може да гарантује да нам је добро онда када мислимо да је тако? Ако је у питању здравље, често не осећамо процесе који се догађају у нашем организму и потенцијално могу бити кобни, а да не говоримо о крхкости здравља као таквог и неизбежном старењу и пропадању. Исто важи и за матаријалну обезбеђеност и сигурност, као и са субјективни осећај да смо на добром путу. Веровати да смо добри и поверење у суд оних који нас сматрају добрима такође могу бити илузорни и најчешће бар до извесне мере јесу такви. Дато нам је, дакле, да тежимо добру, а највеће и једино добро се односи на оно што је вечно и Оног који је вечан.

Свако добро овог света је само сенка и-или пропламсај тог добра. А да бисмо ходили ка том добру не би требало да апсолутизујемо сопствена или туђа уверења о себи, а још мање било које своје тренутно стање и положај, било да се он тиче друштвеног успеха, било каквих постигнућа, здравља или материјалне обезбеђености. Све то може да прође или је наше виђење тога изобличано пристрасношћу. Тежња ка добру, такође, није нека апстракција или магловит сентимент помешан са мистиком, већ конкретно делање и конкретан однос са конкретним људима. Наша доброта се огледа у томе како се односимо са сваким са ким се сретнемо у нашем животу, и сваки од тих сусрета је уједно изазов и ново искуство на нашем путу, нека врста новог огледала за нас саме.

Добар је једино Господ, од себе не треба очекивати превише и оптерећивати се сваком недовољношћу и неуспехом у односу са људима, али наше је да урадимо онолико колико можемо и да што чешће поступамо онако како нам срце говори у том тренутку, а не било какве спољашње норме и предрасуде, још мање било какав интерес. А срце нам, ако му дозволимо да се огласи, никада неће „саветовати“ да било кога вређамо, ниподаштавамо и одбацујемо. Нека нам и то буде довољно на нашем несигурном и неизвесном путу ка добру, ка томе да будемо добри и да нам буде добро, а остало ће нам већ додати онај који нас је створио и који брине о сваком од нас као о једином свом детету, у Векове векова.

Владимир Коларић

kompasinfo.rs