Некад су се бебе повијале, па је то трајало, а онај ко то ради с бебом би разговарао...

– Деца се рађају са урођеном потребом за контактом са другим људима. Већ у првим данима живота људи су најважнији део света који упознаје. Наоружане беспомоћношћу, плачем, осмехом, основним вештинама које су им потребне да успоставе комуникацију, скрену пажњу на себе. Дете постаје свесно себе у односу с другим људима, учи о њима, о себи, прилагођава своје понашање стиче различита искуства. Ствара своју личност. – каже за наш портал психолог Весна Јањевић Поповић.

Весна је школски психолог са дугогодишњим искуством, један од сарадника УНИЦЕФ-а, аутор и коаутор неколико приручника за родитеље и дидактичких материјала. Тема нашег разговора с њом не – комуникација. Како треба да изгледа квалитетна комуникација у породици? Како препознајемо позив детета да с нама комуницира и шта кад једноставно – не иде?

– Од петог месеца примећујемо да емоционалне реакције других особа делују заразно на бебу. Плач и узнемиреност друге особе изазива исту реакцију код бебе. Кад је несигурна шта се догађа, беба ће се окретати према мајци и тражити одговор у њеном изразу лица. – објашњава наша саговорница.

Говорећи о томе како можемо да препознамо да ли смо, како се то сад популарно каже, дисконектовани од своје деце, Јањевић Поповић каже да свака промена понашања од уобичејеног може да буде сигнал. Ако дете не жели на омиљени спорт, осамљује се, избегава активности које иначе воли – све су то сигнали.

– Важно је да у свим ситуацијама слушамо дете без осуђивања. Да му дамо могућност да размишља о последицама својих активности. И да смо јасни од сасвим раног узраста које су вредности наше породице. Ако грешком донесе туђу гумицу, договорићемо се да је врати, без приговарања, а сигурно нећемо рећи „нема везе и твоју је неко узео“. Трудићемо се да добро понашање детета увек истакнемо и приметимо. Ако смо склони томе да лоше поступке одмах осуђујемо, дете с нама неће причати. – каже Јањевић Поповић.

Осврнувши се на модерне технологије и начин живота деце данас, наша саговорница подсећа родитеље да је важно да буду у току са дечјом комуникацијом на мрежама, јер морамо знати како се осећају и како доживљавају комуникацију. 

– Ако уочимо да имају проблем, или нам се обрате за подршку, а ми одговоримо ‘није то ништа’, прекидамо комуникацију. Уместо тога, требало би да покажемо разумевање за осећања и покушамо да помогнемо детету да препозна да ли је љуто, обесхрабрено, бесно, тужно… Чекамо да прође период смиривања и заједно тражимо решења. Питамо како можемо да помогнемо. – истиче Весна Јањевић Поповић.

Говорећи о комуникацији у раном узрасту, наша саговорница је једном приликом рекла да је један од „криваца“ за то што деца касније проговарају управо мањак директне комуникације са најближима. Тада је као пример навела и једнократне пелене. Некад су се бебе повијале, па је то био процес који је трајао, а онај ко то ради би с бебом разговарао. Сада промена пелена траје мање од једног минута. И то није само по себи проблем. Проблем постаје ако не освестимо све те мале прилике за комуникацију које нам промичу. 

Рутина је изузетно важна

У интересу детета је да постоји јасан режим храњења и спавања, каже Јањевић Поповић. Наравно, не ригидан, него оквиран. Пратимо дечје потребе, али не чекамо да се умори, унервози, расплаче, да би отишло на спавање. Ако је дан предвидљив, дете ће имати више поверења у нас. 

Како се комуникација с децом смањила у ери дигитализације

Рано и беспотребно укључивање телефона, таблета, екрана уопште јесте наш велики проблем, истиче наша саговорница.

– Виђам сасвим малу децу у трамвају којој се одмах вади телефон, даје садржај. А желимо социјализовану бебу. Чему екран? Па беба гледа около, у људе који се најчешће смеше кад их погледа, прати отварање и затварање врата на станицама… све то је доживљај који јој треба и који је довољан сам по себи. Ако сасвим малу децу укључујемо у свакодневне активности, ако очекујемо да буду одговорни за делић кућних послова, а не да живе у хотелу са комплетном услугом, биће боље и за њих и за нас. – објашњава психолог Весна Јањевић Поповић 

zelenaucionica.com