„Верујем у Бога…“ – Једино Име

Скоро два миленијума дели нас од догађаја из Јеванђеља. Свет се за то време много променио. Дошли су и прошли људи великих дела – неки хероји, неки тирани – остављајући трагове светлости и мрака.
Могло би се помислити да је лик Христa избледео. Знамо о Њему мање него о Наполеону, Лењину или Ајнштајну, чије биографије су исписане у хиљадама књига.
Али Христос није избледео. За оне који Га љубе, Он је жив. Љубав према Њему и заједница с Њим дају смисао животу.
Кад читаоци Јеванђеља чују: „Никада човек није говорио као овај Човек“ (Јн. 7:46), одјекује им истина у срцу. Нико никада није говорио тако истинито и љубазно, са смирењем и љубављу.
Слушајући Њега, почињемо да верујемо. Срце прихвата Његове речи као живу истину. А кад поверујемо, вера расте.
Почетак вере је осећај: овај Човек не може да лаже. Ако би Његове речи биле лаж, све у свету би било бесмислено. Али оне нису лаж. И остаје само једно – вера.
Кад каже: „Нећу вас оставити сирочади, доћи ћу к вама“ (Јн. 14:18), срце нам се потреса. „Ја сам с вама у све дане до свршетка века“ (Мт. 28:20). И као апостол Тома узвикујемо: „Господ мој и Бог мој!“ (Јн. 20:28).
Вера није усмерена ка апстрактном богу, већ ка Христу – Личности која нам открива Бога. Он нас не привлачи силом, не привлачи чудима, већ љубављу, добротом и лепотом Свога лика.
Све пролази, али Христос остаје. Људи који Га љубе прихватају патњу пре него да Га се одрекну. У страдањима виде прилику да деле Његову патњу, а у смрти – пут да буду с Њим. Која љубав и вера се могу упоредити с том?
Када кажем „Верујем у Бога“, видим лице Христово пред собом. Он гледа као да гледа само мене. Знам да је Он за свакога, али осећам у Њему позив, позив усмерен само ка мени, и чини ми се да чујем речи:
„Дошао сам к теби и због тебе се потпуно предајем!
Волим те и желим вечну заједницу са тобом!“
И у тренуцима када животна сујета не угуши ово искуство, предајем се Њему љубављу, без потребе за доказима. Знам свим својим бићем да Он куца на исти начин у срце свакога. Само Га погледајте и послушајте: нико никада није говорио као овај Човек.
И тај један сусрет ће доћи свима, чија дубина и радост су неупоредиве ни са чим на свету. Почеће нови живот, нова светлост ће засијати. Колико год пута паднемо или погрешимо на путу живота – нико нам неће одузети ову радост!
Вера почиње са Христом, рађа се из сусрета с Њим и завршава у Њему. Понекад се чини да слаби, али онда поново узмемо Јеванђеље – и пред унутрашњим очима оживи исти Лик. И опет куца на врата нашег срца.
Колико је важно препознати то куцање у животу! Радост је пронаћи веру у себи, а још већа када исту веру видимо у другима – чак и у онима који су давно живели.
Тако отварам књигу написану више од хиљаду година пре Христа и читам речи које и данас говоре:
„Господе, Ти ме знаш.
Ти знаш кад седнем и кад устанем; Ти видиш моје мисли издалека.
Када ходим и када се одмарам, Ти си око мене и све путеве моје видиш.
Још нема речи на мом језику, а Ти већ све знаш.
Куда бих отишао од духа Твога, и од лица Твога куда бих утекао?
Да изађем на небо, Ти си онде. Да сиђем у пакао, онде си.
Да се дигнем на крилима зоре, и преселим се на крај мора: и онде ће ме рука Твоја водити, и држати ме десница Твоја.
Да речем: ‘Нека ме мрак сакрије’; али и ноћ је као видело око мене.
Јер си Ти створио шта је у мени, саставио си ме у утроби матере моје.
Хвалим Те што сам дивно саздан; дивна су дела Твоја, и душа моја то добро зна“ (Пс. 139:1–14).
Овај псалам је стар хиљадама година, али ја га читам и мислим: „Тако се и ја осећам!“ То показује да је вера живела кроз векове. Милиони људи су осетили исто.
Срце се испуњава радошћу када поново изговарамо: „Хвалим Те јер сам дивно створен.“ Препознајемо себе изнова – грешне и слабе, али обдарене способношћу да желимо оно што је узвишено и високо, да желимо и светло и вечност.
Ова вера нам открива да све на свету открива Бога: блиставо јутро, сумрак ноћи, радост и туга. Ако неки људи то не виде, то је зато што су од детињства навикнути на мале, пролазне ствари, усађене као замена за дубљу светлост. У човеку тако умире жудња за љубављу, а свет му постаје мрачан.
Ипак, чак и у мраку Бог нас не напушта. Моје речи о вери биле би празне да на крају нисам исповедио веру у Оног Једног Човека у коме се Бог јавио свету – да спасе и оживи сваког човека.
Верујем у Бога, али пуна радост се открива у Христу. Нико Бога није видео, каже апостол Јован, али Јединородни Син, који је у наручју Очевом, објавио нам је Бога (Јн. 1:18). Његове речи сведоче о томе што смо видели и додирнули – о Речи живота (1. Јн. 1:1).
Тако вера добија облик: она није празан појам, већ живо искуство. Христос куца на срце сваког од нас и нуди љубав и заједницу која надмашује све земаљске радости. Колико год пута паднемо, та радост се не може одузети.

протојереј Александар Шмеман

kompasinfo.rs