Лекција о вjери од самог Аврама

Када Бог не одговори моментално на наше молитве, то не значи да је отишао, да нас не чује или да је љут на нас. Понекад је управо у том, често дугом времену између захтјева и одговора, човјек способан да испита своју вјеру и да постане способан да чује и разумије шта Бог заиста жели да му каже.
Ако полако читате библијске приче, примијетићете: животи старозавјетних праведника готово никада не личе на низ чуда, у којима једно слиједи друго прије него што се и деси. Мало је тренутака у Светом писму када Бог улази у њихов свакодневни живот, почиње да говори, заповиједа, савјетује и даје одговоре. Између ових тачака уласка пролазе дуге године тишине. Вријеме када изгледа као да се ништа не дешава, када човек једноставно живи, сазрева, чека и чини се да се моли... у празнину где је једини одговор тишина.
Аврам, чије помен Црква обиљежава 22. октобра, први пут је чуо Божији глас када је имао седамдесет пет година. Деценије су прошле прије тога без икаквих очигледних одговора. Барем, Свето писмо не говори ништа о овом периоду. Тек са сто година добио је обећаног сина за кога се молио цијелог живота. Иза прилично оскудних редова његовог живота, откривају се године чекања, умора и, наравно, молитве. Аврам није журио ка Небу. Остао је вјеран и стрпљиво је чекао одговор.
Исто важи и за његовог сина Исака. О њему је написано: „И Исак се мољаше Господу за жену своју, јер бјеше нероткиња; и умоли Господа, те затрудње Ревека жена његова“ (Пост 25, 21). На први поглед, изгледа једноставно: помолио се, и Ревека је родила. Али у ствари, из Светог писма видимо да је његова молитва за наставак породичне лозе трајала двадесет година.
Ми живимо другачије. Наше вријеме захтијева брзину, тренутне одговоре и резултате. Овај феномен је назван „пица ефекат“ – када понекад прође мање од пола сата између поруџбине и позива курира. Зато бринемо када Бог дјелује ћутљиво. Тешко нам је да прихватимо да је у Његовом времену хиљаду година као један дан, и обрнуто. Али можда се управо током тих година тишине дешавају најважније ствари, када човјек сазријева за сусрет са Богом. Или можда – ко зна – та тишина већ садржи одговор, или бар наговјештај.
Одговор не долази када поставите питање, већ када сте у стању да га разумијете и прихватите са захвалношћу. Понекад је за то потребно вријеме, и то много; потребно је стрпљење. Али Аврам и други праведници из Старог завјета уче више од самог стрпљења. Они нас такође подсјећају да вјера није заснована на чудима, као што је Господ Исус Христос касније више пута наглашавао. У сржи вјере је повјерење у Бога, повјерење које траје чак и када је пред нама дуго, мрачно путовање без правца, способност да останемо вјерни и да не одустанемо, без обзира на све.

Припрема вјеронаука.нет

Извор: фома.ру /јереј Александар Франтишчик