О црквеним звонима кроз време

Важно обележје православних храмова данас представљају звона, која се постављају или на кров храма, у торњевима купола, или код улаза у цркву, у посебним звоницима, или у близини храма, у нарочитом здању подигнутом за њих који се назива звонара. У периоду гоњења древни хришћани се, наравно, нису сабирали звоња-
вом звона као данас, него или по претходном договору, или помоћу личног обавештавања, за шта су служили по
себни гласници. Од четвртог века, када су хришћани добили право да јавно обављају богослужење, код њих су по
чели да се појављују и јавни начини за сазивање верних на молитву. У египатским и неким палестинским манасти-
рима за то су употребљавали трубе, у другим палестинским манастирима чекић којим су ударали у врата келије
сваког монаха.

Звона су се прво појавила на Западу. Тако су између седмог и осмог века била већ широко распрострањена у Француској, Италији, Немачкој и Шпанији. То се не може рећи за Исток. Тамо видимо само појединачне случајеве употребе звона: тако, на пример, у споразуму Омара са Јерусалимским патријархом Софронијем, после опсаде Је-
русалима 628. године, постављен је услов да се не употребљавају звона. У деветом веку венецијански војвода Урсус Патрикије, на молбу византијског цара Василија Македонца, послао је у Константинопољ дванаест великих бронзаних звона за једну поново подигнуту цркву. Грчки пак писци, када говоре о начинима за сазивање верних на молитву, указују само на „клепала”. Постојале су три врсте клепала: велико и мало дрвено клепало, и „агиосидирон” (σιδηρον), гвоздено клепало које је прављено у виду савијене, попут дуге, гвоздене или бронзане шипке. Звона су се на Истоку раширила вероватно тек са доласком крсташа, и добила су назив „кампане”, вероватно зато што су прво почели да их производе у италијанској области Кампанији у седмом веку. Након што су Константинопољ заузели Турци, који су мрзели звук звона, она поново излазе из употребе на Истоку, али се зато широко распрострањују код нас у Русији. Може се рећи да употреба звона нигде није доживели тако широк развитак и примену у богослужбеној пракси као у Русији. Руски народ, који се по природи одлику је великом музикалношћу, уложио је у звоњаву звона сву силу свог религиозног осећања, створивши необично богатство разних врста и нијанси звоњаве, која дубоко дира душу изазивајући у њој различита молитвена осећања и доживљаје.
Данас звона у нашој Цркви не служе само да би „најавила”, то јест дала знак да у храму предстоји богослужење, него и зато да објаве победу Цркве, да оне који нису у храму обавесте о томе да је наступио одређени тренутак богослужења подстичући их на тај начин да своје молитве сједине са онима који се моле у храму.
У црквеном Типику и богослужбеним књигама, звона се означа вају следећим речима и изразима: „било”, „клепало”, „кампан”, „тешка” и „звона”. Није тешко виде ти да су први међу тим називима сачувани још из времена када зво
на није било, него су верни на богослужење сазивани помоћу даске или шипке у коју се ударало чекићем или палицом. Постојало је и камено клепало. Међутим, и након увођења звона понегде су сачувана и клепала, која се користе у одређеним случајевима, посебно у посту и на Страсну седмицу. Цркве обично имају неколико звона, различи те величине и јачине звука. У великим храмовима разликују се следе ћа звона: 1) празнично, 2) недељно, 3) полијелејно, 4) свакодневно, 5) мало звоно. При томе постоји још неколико мањих звона различите величине.
Сам звук звона у различитим периодима богослужбене године није једнак. Звона звоне на један начин за празничну службу, на други за свакодневну, на трећи за великопосну, а на четврти за заупокојену службу.
Пре свега разликују се два начина звоњаве: први се назива „благовест”, а други звоњава у ужем смислу речи. „Благовешћу” се називазвоњава када се удара у једно звоно, или у неколико звона, али не заједно, него редом у свако од њих. У овом последњем случају „благовест” се назива још и „пребирањем”. Звоњавом у ужем смислу речи назива се она звоњава при којој се удара у два или више звона истовремено. Када се звони у неколико звона на три замаха, онда се то назива „тризвоном”. Уочи мање свечаних служби звони се само благовест, а уочи свечанијих служби након благовести следи и тризвон. За обележавање нарочитог славља у Цркви тризвон се звони и после богослужења: тако бива у све дане Васкрса (Пасхе) и у све недељне дане после Божанствене литургије. Звони се и на литијама. За време Литургије звони се у једно звоно приликом њеног најважнијег дела, такозваног канона Ев-
харистије, то јест од певања „Достојно и праведно јест, поклањатисја Оцу и Сину и Свјатом Духу” до певања „Достојно јест јако воистину”, због чега се ово звоно обично назива звоном на „Достојно”. „Пребирање” бива 1) приликом читања васкршњег Јеванђеља на Литургији у први дан Васкрса, а по окончању читања завршава се „три
звоном”; 2) на јутрењу Воздвижења, Крстопоклоне недеље и 1. августа, на крају Великог славословља, када се износи крст; 3) на Велики Петак приликом изношења Плаштанице и Велику Суботу приликом ношења Плаштанице око храма; 4) приликом изношења упокојених, опела и сахране. Нешто другачији карактер има „пребирање” уочи освећења воде у дане храмовних празника, а такође и приликом посвећења за епископа. Звоњава за службе разликује се и по своме тону: понекад она звучи веселије, понекад тужније. Звоњава током Великог поста бива „лагана”, то јест спора и отегнута. Насупрот томе радосна звоњава се у Типику назива „звоњавом у светле (дане)”.
Дужина звоњаве се за звонара одређује тиме што према пропису Типика треба у себи да прочита или „непорочне” (17. катизму), или 50. псалам. Прописано је да се током Великог поста уочи часова удара у звоно: пре трећег часа три пута, пре шестог часа шест пута, пре деветог часа девет пута, пре повечерја дванаест пута. Осим наведене намене црквена звона су код нас употребљавана и за упозорење о пожару, што је називано „звоњавом на узбуну”, као и за време снежних мећава како би се помогло путницима да се оријентишу на путу.

архиепископ Аверкије Таушев