О агресији у Цркви

Данас се у друштву ниво агресије повећан. Агресија је као талас. За њу су неопходни разлози, који се траже и увек налазе. Агресија у друштву се увек шири, преусмерава са једног канала на други. Појављује се објекат неке мржње, што значи да се агресија мора усмерити у том правцу.

Када ниво агресије достигне свој максимум, она избија напоље на већ одређене особе. Тада људи једноставно почињу да уништавају једни друге, на најбруталнији, нељудски начин. Онда агресија нестаје. У нашем друштву увек постоји агресија јер се она не лечи. Нико се не брине да се друштво излечи од агресије.

Агресивно друштво је веома удобно, лако се контролише одозго. Само је важно да се пронађе објекат агресије. У државним размерама то може бити веома „корисна“ ствар. Она инфицира људе, чини их гомилом, лишава их личне свести и претвара је у колективну несвест.

И такав начин размишљања човек уноси са собом у Цркву. Такав живот је веома удобан. Недавно сам читао посланицу апостола Павла у којој је написао ове речи: " А дајем вам на знање, браћо, да јеванђеље које сам ја благовијестио, није од човјека; Нити га ја примих од човјека, нити научих, него откривењем Исуса Христа.  (Гал. 1:11–12). Ове речи су веома важне за оно по чему смо ми хришћани, и говоре о томе да нема ничег што је човек створио.

Јеванђеље је за људе веома непријатна књига, јер не дозвољава човеку да живи у таквим парадигмама, у којима може да постоји само агресија –  „свој-туђи”, „пријатељ-непријатељ”, „близу-далеко”.  Да је то људска књига, као и многе друге верске књиге, онда би непријатељ био означен. „Пријатељ“ и „непријатељ“ би се нужно описали. Јасно би било речено – ко је наш, ко је на нашој страни, и који су параметри „наших“; ко може да нам помогне, с ким треба да дружимо, са ким треба да делимо, а са ким не треба, ко се може преварити, а ко мора бити уништен. 

Јеванђеље је она књига која човеку не даје људске начине да нахрани своју агресију и да је умножи. Међутим, човек често долази у Цркву без преображења или живи са идеологијом уместо са живом вером. Идеологија је увек нешто људско, а хришћанска вера није људска, она је дар Божији, дар недостижног Бога који је постао Човек. Веома је непријатно имати посла са таквом нељудском религијом. Стога постоји стална жеља да се хришћанска вера и јеванђеље замене хришћанском идеологијом.

Где год се појави идеологија, макар и под знаком хришћанства, православља – шта год, одмах се појављују непријатељи – ове идеологије, ове вере – непријатељи Цркве.

Много је непријатеља: чак и ако то не желите, они ће се одмах наћи! Али ова агресија би се могла излечити Христовом милошћу, Христовом љубављу, нашим покајањем, нашом променом. Међутим – одједном ова агресија добија свој добар смисао, постаје добра, добија моћ, јер се може употребити против заједничког непријатеља. Тада она нигде не нестаје, већ ће се једноставно назвати другим именом.  

Било је класних непријатеља, било је непријатеља народа, и такви непријатељи су се одмах појавили у Цркви – они који су туђи и које можете уклонити у сваком тренутку.

Један је за вас фундаменталиста, а ви сте за њега либерал. У таквом времену људи осећају толику „љубав” једни према другима да су спремни да изговарају одвратне, подле псовке и надимке, заборављајући да се служе чашом.

Чак питају: „Можемо ли се са таквима причешћивати из исте чаше? Могу ли људи, ако их не волимо, уопште бити хришћани?“

Дакле, ова агресија може постојати у Цркви – изливајући се у агресивно и злобно исказивање њене вере, која наводно има добру сврху – да заштити наше светиње.

Подсећам да наше завештано Јеванђеље није људско, ту нема идеологије. То значи да у Јеванђељу нема места агресији.

Могли бисмо овом свету да дамо пример како да излечимо агресију, али, нажалост, још нисмо.

о.А. Умински

hristianstvo.bg