Нова књига: "Руски свети ратници"

Нова књига: "Руски свети ратници"
У Београду, у издавачкој кући “Бернар”, изашла је из штампе нова књига о руским светим ратницима, у којој су сабрана јеванђеља руских светитеља, познатих по свом јунаштву и подвизима у заштити отаџбине. Како саопштава издавач: У славу свете царске породице, пострадале на данашњи дан пре више од једног века, објавили смо ново издање, у коме је један део посвећен и последњем православном светом владару.


Руско издање приредио је и сабрао Владимир Анишћенков, на српски превео Ранко Гојковић.
 
Књига је написана на основу житија војника и војсковођа који су уписани у књигу светих Руске Православне Цркве (општеруских и локално-поштованих светитеља), а такође и оних који су живот свој положили за веру православну и слободу отаџбине. Књига садржи житија равноапостолног великог кнеза Владимира, благоверних великих кнежева Јарослава Мудрог, Владимира Мономаха, Александра Невског, Димитрија Донског, Андреја Богољубског, Данила Московског, благоверних кнежева Бориса и Гљеба, кнеза Довмонта Псковског, преподобних Иље Муромца, Александра Пересвета и Андреја Осљабе, мученика Меркурија Смоленског, светог праведног војника Фјодора Ушакова, Светог цара Николаја Другог.
 
Војничко витештво и гениј војсковође руских светих ратника, донели су многе славне победе у историји Русије. Њиховим молитвама и добрим делима утврђује се и јача држава.
 
Увек су житија руских светитеља служила духовном јачању руског народа и била су пример високе духовности и истинске љубави према отаџбини.
 
Доносимо вам део из нове књиге:
 
Патријарх Тихон је, за време богослужења у Казањском сабору у Москви, изговорио: „Ових дана је почињено ужасно дело: стрељан је бивши господар Николај Александрович... Ми знамо да је он, одрекавши се од престола, учинио то имајући у виду добро Русије, и из љубави према њој. Он је могао, после одречења, наћи за себе безбедност и релативно спокојан живот у иностранству, али није то урадио, желећи да страда заједно са Русијом“.
 
Главна питања руске историје нове епохе: Да ли се заиста радило о одречењу, и да ли се могла спречити револуција, до данас остају без потпуног одговора. Да ли је цар могао спречити револуцију? Могао је. И он је то урадио 1905. године. Неки терете императора Николаја зато што се одрекао од престола, уместо да заштити своје поданике од револуционарних потреса. Да ли је цар крив за оно што се одиграло 1917. године, и у годинама које су уследиле? Одговоре зна само Господ.
 
Име руског императора Николаја II, у совјетско време се, на све начине, покушавало оцрнити и предати забораву. Међутим, многи руски људи су памтили свога цара и у тајности га поштовали.
 
Руска православна црква загранична је 1981. године, прибројала императора Николаја Александровича лику светих. Крајем ХХ века у Русији је почело отворено поштовање цара - мученика за Русију. „Можда је за спасење Русије нужна жртва. Ја ћу бити та жртва. Нека буде воља Божија“ – говорио је цар. И људи су то осећали срцем.
 
Народно поштовање цара Николаја II, почело је много пре његовог општецрквеног прослављења. У Јекатеринбуршкој, Луганској, Брјанској и Одеској епархији, он је био признат као локално поштовани светитељ. На Сабору РПЦ, у години другог миленијума од pождества Христовог у „Делима саборног прослављања новомученика и исповедника руских ХХ века, било је дефинисано: „Прославити као страстотерпце у венцу новомученика и исповедника руских, Царску Породицу: императора Николаја II, императорицу Александру, царевића Алексеја, велике кнегиње Олгу, Татјану, Марију и Анастасију“. У објашњењу те одлуке речено је: „У последњем православном руском монарху и члановима његове породице, ми видимо људе који су искрено тежили да отелотворе у свом животу заповести Јеванђеља. У страдањима које је поднела Царска Породица у заточеништву, са кротошћу, трпљењем и смирењем, у њиховој мученичкој кончини у Јекатеринургу, у ноћи на 4. (17.) јула 1918. године, била је пројављена светлост Христове вере која побеђује зло, као што је засијала и у животу и смрти милиона православних хришћана, који су претрпели прогон због Христа у XX веку…“. И прописано је: „Саопштити имена новопрослављених светитеља Предстојатељима братских Помесних Православних Цркви, ради њиховог уписивања у свете“.