О нечему што нам скоро свима недостаје у духовном животу…

Богу хвала данас има доста људи који се искрено труде да живе у Богу, моле се, посте, причешћују се, читају духовне књиге – једном речју, покушавају да живе духовним животом. Али скоро свима нам недостаје нешто веома важно, без чега наш духовни живот трпи доста… О томе врло доступно говори свети Теофан Затворник.

„Подсетићу Вас на једну тајну живота у Господу – непрестано сећање на Бога. У том сећању треба да се на сваки начин крепите све дотле док оно постане неодвојиво од Ваше пажње. Бог је свуда и увек са нама, уз нас и у нама. Али ми нисмо увек са Њим, јер га се не сећамо и допуштамо себи много тога што не бисмо допустили када бисмо Га се сећали. Потрудите се око тог сећања. Ту се не захтева ништа нарочито, само намера да се прихвати и да се запамти да је Господ у Вама, да Вам је близу, да гледа на Вас тако проницљиво, као да Вас гледа право у очи. Шта год да чините увек имајте на уму да је Господ близу и да Вас гледа. Потрудите се да се навикнете на то и навикнућете се, а чим се мало навикнете видећете како се спасоносно дело због тога одвија у души. Само не заборавите да сећање на Бога не треба да буде исто као и сећање на било коју другу ствар, јер оно треба да буде сједињено са страхом Божијим и побожношћу. Људи и бивају побожни од тога.
Ревносни хришћани имају посебан метод да би се што лакше навикли на сећање на Бога, а то је – непрестано понављање кратке молитве. Углавном је то: „Господе помилуј! Господе Исусе Христе, помилуј ме грешну!“ Уколико је још нисте чули, онда чујте, и, ако то још нисте чинили, онда од сада почните да творите. Било да ходате, или седите, или радите, или једете, или идете на спавање – стално понављајте: „Господе помилуј! Господе Исусе Христе, помилуј ме грешну!“ Услед честог понављања ове ће се речи тако везати за Ваш језик да ће се понављати саме од себе. А то веома уразумљује мисли које блуде или лутају. Али опет не заборавите да са тим речима сједините и побожност.“

tvrdjavaistine.wordpress.com