О стрпљивом подношењу болести

О стрпљивом подношењу болести

Душа човека, често и убеђеног и ревносног хришћанина, спремна је да падне и да ропће под овим тешким бременом. Болест која га је неочекивано задесила, збуњује га и узнемирава, он у њој види чисто физичку случајност, прекорева природне законе, лекаре који не могу да пронађу њен извор и да му помогну и сви око њега су криви за патњу која га је задесила. Савест болесника је углавном мирна, он не размишља о томе да треба да пронађе узрок своје болести, не жели да види у болести лековиту силу за своју душу која се охладила. Можда и међу вама, слушаоцима и богомолницима овог светог храма има неко ко препознаје себе у овом опису људске душе. Потрудимо се да пронађемо узрок који представља корен болести.

Болест је, ако се на њу гледа с богословског становишта, велико доброчинство за човека, она исправља његове лоше навике, спречава опасност и зло који му прете и у које га воде његови пороци. Болест омогућава човеку да се удуби у свест о својим греховима и да смири своју горду и необуздану природу.

Покрај одра верујућег хришћанина можемо се научити хришћанском стрпљењу. Он не трпи зато што не може да помогне себи, он не савија своју главу зато што је Бог деспот и што би супротстављати Му се значило устајати против Њега и то узалудно устајати; не, он се са оданошћу и љубављу сина повија пред Божјом вољом, јер је уверен у то да је ова воља премудра и да га води ка блаженству. Нека су посете Бога сурове, нека он свакодневно губи снагу у телесним патњама, он у овим патњама види залог љубави и милосрђа Господњег, и из груди које горе у пламену бола, откида се уздах захвалности и наде у милосрђе Божје и будући блажени живот који је Он припремио. Верујући хришћанин за стрпљиво подношење својих страдања благодари само Богу, свестан је да и поред сјајне снаге и здравља не би могао да поднесе послано искушење, да би пао у чамотињу, а често и очајање, верује да га укрепљује благодат Божја. Тело пати, душа се радује, тело је немоћно – дух је бодар и он у невољама и трњу мука стиче драгоцени цвет хришћанског стрпљења.

Патња или жалост, по Светом Писму, нису појава по природи ствари и нису поселдица првобитне воље Творца. Познато је да су људи у стара времена сматрали да је узрок патње или туге поремећај органских ћелија материје, што је по филозофу Платону, извор сваког зла; или је то услов пролазне, коначне творевине, осуђене по својој природи на патњу и жалост све док на крају не урони у бескрај као што су учили Индуси. Отуда произилази да су патња или жалост, по учењу старих филозофа и мислилаца, нешто судбоносно и случајно, а по учењу Светог Писма патња и жалост су неред.

Можда сте имали прилику да будете сведоци какав контраст се дешава код различитих људи после патње и болести. Оне код једних изазивају смирење, а код других негодовање, покајање или окрутност, благослов или проклетство. Имамо пример из Јеванђеља. Сетите се слике са Голготе. Двојица разбојника су у исто време и због истих разлога разапети на исти начин, али се један каје и отварају му се врата раја, а други негодује и чекају га врата пакла спремна да заувек затворе пред њим сјај светлости.

Хришћанство никад не би било хришћанство да није крунисано патњом – патњом, неупоредиво већом и страшнијом од наше патње, патњом Богочовека на Голготском Крсту. Ова патња је освештала хришћанство, учинила га је животворним и заувек га је ставила изнад свих бивших и будућих религија. Патња рађа наду у будући живот. А онај ко је искусио тренутке душевних мука, онај ко је патио, зна шта значи нада и који је степен њене снаге. Онај ко је свим задовољан, не нада се, јер је задовољан, пошто је све добио овде, на земљи, а тамо, на небу, ништа неће добити, јер се није надао. Патња, каква год да је, верујућег хришћанина неће уплашити, јер он налази утеху у свом Спаситељу и Искупитељу – Исусу Христу.

Нека болест, напуштајући твоје обитавалиште заувек однесе све пороке и грехе, и тек онда ће исцељење бити право исцељење. Тада ћеш заједно с Давидом моћи да кличеш: „Пре но што понижен бих, ја згреших, зато реч Твоју сачувах“ (Пс. 118: 67). После исцељења удвостручи свој опрез и бдење према лекарима своје душе, да последње не буде горе од првог. Угледај се на онога ко је исцељен у Витезди и отишавши пре свега у храм, тамо ћеш пронаћи Исуса, свог Спаситеља и Исцелитеља, тамо Му принеси захвалну молитву, испричај свету о чуду које ти се десило, као што је то учинио човек исцељен у Витезди, испричавши свим својим суграђанима како га је Исус исцелио. Нека те Господ сачува од тога да постанеш налик на раслабљеног или на оне губавце којима после исцељења није пало на памет да се врате са захвалношћу, и за које је ражалошћени Господ упитао: „А где су деветорица?“ (Лк. 17: 17). Живите и користите живот, али живот у Богу, а не у таштини света. Проповедајте милосрђе Божје и обраћајте на пут истине оне који су блиски погибељи.

Амин.

Светитељ Мардарије (Ускоковић)

srpska.pravoslavie.ru