Старац Емилијан: Наше дело је молитва

Старац Емилијан: Наше дело је молитва

Μέγα δντως αγαθόν έκ πείρας παρειλήφαμεν, τό συνεχώς έπικαλεϊσθαι Κύριον’Ιησοϋν κατά των νοητών πολεμίων, τόνβονλόμενον την έαντοϋ καρδίαν καθαραι.

Ми смо из искуства примили велико благо – да непрестано призивамо Господа Исуса против мислених непријатеља, сви који желимо да очистимо своја срца.

Искуство нам је показало да постоји нешто велико, за шта вреди да се боримо:да непрестано призивамо Господа Исуса против мислених непријатеља сви који желимо да очистимо своја срца (τό συνεχώς έπικαλεΐσθαι Κύριον’Ιησοϋν κατά των νοητών πολεμίων, τόν βουλόμενον την έαντοϋ καρδίαν καθαραι). Ако почнемо да говоримо: треба да задобијем ово или да урадим оно да бих очистио срце, изгубићемо свој душевни мир и равнотежу. Због тога чинимо нешто друго: Прибегавајмо Имену Исусовом, којим можемо непрестано да се боримо против својих невидљивих непријатеља. Наше дело је призивање. Желиш да задобијеш наду у Бога, сигурно унутрашње познање, разрешење искушења? Желиш да немаш сметњи, да не знаш шта је искушење, већ да у свему откриваш лепоту Божију? Желиш да ово буде твоје свакодневно искуство и виђење? Изговарај молитву.

Και δρα, πώς σύμφωνος ό λόγος, ό έκ πείρας παρ’έμον βηθείς, ταϊς γραφικαϊς μαρτνρίαις.

И погледај како је оно што ти говорим из опита сагласно са сведочанством Писма.

И ово што ти говорим, наставља Светитељ, није случајно. Говорим ти из искуства. То сам испробао, то сам доживео. То сам задобио и то ти потврђујем. Али, не тражим од тебе да поверујеш мом искуству, јер то исто говоре и Бог и Свето Писмо:
Έτοιμάζον, φησίν, ‘Ισραήλ τον έπικαλεϊσθαι το όνομα Κυρίου τοϋ Θεού σον. (Амос 4,12.) ΚαΙ ό ‘Απόστολος1 Αδιαλείπτως προσεύχεσθε. Και ό Κύριος ημών φησίν ού δύνασθε ποιεϊνχωρίς έμον ουδέν. Ό μένων έν έμοί, κάγώ έν αύτφ, ούτως φέρει καρπόν πολύν.
„Приправи се“, говори, „Израиљу да призиваш Господа Бога свога.“ И Апостол такође вели: „Молите се без престанка.“ (1Сол.5,17.) И Господ нам Говори: „Без Мене не можете чинити ништа… Ко остаје у Мени и Ја у њему, тај доноси многи род.“ (Јн.15,5.)

Израиљу, говори Пророк Амос, приправи се да призиваш Име Господње. Као што се припремамо за путовање, тако се свакодневно припремамо да научимо да призивамо Име Господа Бога нашега. Ове речи је рекао Амос у име Бога, када је пророковао да ће Асирци потпуно уништити Израиљ. (Године 722. пре Христа владар Асираца Сарагон II је заузео престоницу Израиља Самарију и уништио Царство Израиља. Даље, превео је више слојеве Израиљаца у Месопотамију, док је истовремено населио ове области становништвом из Вавилоније и Елама.) Сагрешио је Израиљ и због његовог греха Бог му је претио да ће га уништити, као Содому и Гомору. Када користи овај одломак из Старог Завета, Свети Исихије нас не подстиче да се плашимо уништења, нити да себе припремамо за многе ствари, већ само за једну: да научимо да призивамо Име Господа Бога.

Стога, не само врлина и љубав Божија, већ и наш грех и наш пад и наша неправда, чак и наша смрт, постају повод да себе припремамо сваког дана, да бисмо боље научили да призивамо Име Господа Бога нашега.

Μέγα άγαθόν ευχή και άγαθών πάντων περιεκτικόν, ώς καρδίαν καθαϊρον, ένη ό Θεός όπτάνεται τοις πιστοις.

Молитва је велико благо, које у себи садржи сва блага, будући да чисти срце у којем верујући виде Бога.

Mолитва je велико добро, jep садржи сва добра и даје ти их када куцне час. Молитва је уживање; није агонија, није проблем, није брига. Она је проналажење и уживање. И још нешто: очишћује срце, и тада можеш да видиш Бога. Верујућима се даје да виде Бога (ό Θεός όπτάνεται τοις πιστοϊς). Вернима се Бог открива, дакле онима које у трезвењу прате и упражњавају све више умну молитву.

Можете све да радите: да пролијете своју крв, да мисионарите, да се попнете на небо, да говорите језике (1Кор.13,1) анђела и арханђела, да раздате своју имовину; без молитве, ништа нисте учинили, јер све то пружа умна молитва.

Пошто је, дакле, Бог богат и све ти дарује молитвом, када ти прети уништење, као Содоми и Гомори (1Mojc.19,24-25), и када грешиш, и када се радујеш, и када си тужан – замени тугу, потешкоћу, бол, тужбу, борбу, овосветскост, своју помисао, мироносном и богоносном молитвом. У противном, све до последњег тренутка свога живота, говорићемо о истим стварима.

Годинама је некоме његов Старац говорио да изговара молитву, али је овај остарио без молитве. Старост је увек релативна ствар. Један остари у двадесетој, други у тридесетој, трећи у осамдесетој. Јер, као што старост долази услед недостатка телесне хране, једна друга старост која води до смрти долази услед недостатка духовне хране, молитве. Овај човек је у старости почео да изговара молитву по четири сата дневно. Покушао је са овом малом борбом али молитва није хтела у срце. Борио се, молио се сваког дана, али ништа није постизао. Његове године су прошле. Другом приликом, један богати отац је говорио свом детету: „Да те школујем, чедо моје“. „Не, не могу“, одговарало је оно. „Да те школујем, чедо моје“, молио је опет отац. „Не, студије су тешке, заморне. Не могу“, одговарао је поново син. Желео је да се забавља, да има друштво. Међутим, када је одрастао, схватио је да под сунцем нема места за њега – јер је био необразован. Одлази, дакле, код свог старог оца, већ остарели син. И говори му: „Оче, да можда студирам? Да ли још поседујеш онај новац који си говорио да имаш?“ „Сада, чедо моје, и када бих ти га дао, он ти не би користио“, одговара му отац, „јер те сада неће примити у школу. Али, да ти још нешто кажем: нико те више неће примити ни на посао, јер си стар, тако да сада више није потребно да студираш“.

Започнимо дело, дакле, докле имамо времена. Ако наше време није сада, неће бити ни сутра. „Зато и ми, имајући око себе толики облак сведока, одбацимо дела таме и обуцимо се у свеоружје Божије“ (Јевр.12,1; Рим.13,12; Еф.6,11.), то јест у молитву. Подражавајући облак Мученика, све Светитеље на небесима и на земљи, одбацимо све што смо досад градили, и задобијмо своје место међу њима. То значи да Света Четрдесетница коју смо прошли још није прошла, у смислу да нас Пасха води у даљи пост, као што говоре Свети Оци. Стога, сад кад је Пасха, убрзајмо и продужимо своје борбе, свој пост, своје трезвеноумље, своју молитву. И ово се дешава веома лако и веома једноставно, када знамо да је сваког дана Четрдесетница. Четрдесетница се никада не завршава, јер она значи бдење, молитву и стражу; значи везу са Богом, заједницу са Богом у Христу Исусу, заједницу богочовечанску. Само тако живимо истинито.

Архимандрит Емилијан Симонопетритски

 

Одломак из књиге "Слово о трезвеноумљу (Тумачење Св. Исихија)"