Стид пред исповешћу

Стид пред исповешћу

 "Стид је од ђавола, треба га победити и исповедити свој грех!".

 Истински хришћански живот почиње од тог простог задатка: схватити да не можемо увек следити савете (иначе добре) светих отаца, па чак ни Самог Спаситеља. Немамо увек снаге за то, храбрости, па ни, једноставно, воље.
   Али, без обзира на то, не заборављајмо да чак и тада (било да нас искушавају демони или смо чак потпали под њихову власт, или нас искушавају нормални пориви природе) ми ништа мање не остајемо хришћани. Рањиви хришћани, али хришћани. Схватимо, зато, да се живот хришћанина не састоји само из победа, не само из среће, него, можда чак и већим делом - из пораза, али само пораза које смо претрпели храбро.
   За нас, хришћане, пораз претрпљен са храброшћу већи је него победа добијена недостојно, то јест са надменошћу. Таква победа те лако може избацити са бојног поља. То јест, у нашем случају, ако неко са лакоћом исповеда своје грехе, може да се запита: а зашто је то тако? Да није зато што му се они не чине тако тешким? Да није зато што нема духа истинског покајања?
Да, твој грех може бити и абортус, и инцест, и хомосексуалност, и некрофилија, и убиство. Али знај само да има људи који те грехе исповедају готово спокојно, а негде тамо, у неком забаченом манастиру, можда постоји послушник који је много жалостан јер је појео јабуку са дрвета са ког није имао благослов да једе. Код нас у Патерику има такав случај, кад се послушник страшно потресао јер је, док је био на послушању у кухињи, пробао уље из лонца.
Тако да, по мом мишљењу, стид који осећамо кад дође време да исповедимо неки грех може зависити не толико од тежине греха, колико од интензивности нашег покајања. Да не би допустио да се покајање, толико храбро и толико угодно Богу, увенча победничким венцем, ђаво се наоружава против нас, и још нам већу збрку прави, набијајући нам не само стид, него, заједно са њим, и очајање. 

Али шта значи прогласити себе побеђеним? Можда то што не можеш да исповедиш свештенику одређени грех? Не. Не још. То је само ударац, који, природно, подразумева свака борба. Али то још није пораз, то је још рвање. Пораз је кад почнемо да бежимо не само од свештеника, него чак и од Христа, кад почнеш да размишљаш да те не може разумети не само свештеник, него ни Христос. И чак ти ни Он не може опростити.
   Говорили смо да стид може бити изазван не толико тежином греха, колико интензивношћу покајања. И било би веома тужно пропустити шансу да добијемо победнички венац за покајање само због тога што нам је непријатно. Тај венац чека победника на месту које је више од нас, и замисли овако: немамо ништа на шта бисмо могли да станемо да га дохватимо - ни клупу, ни камен, ни пањ. Једино што имамо при руци је наш грех, на који треба да станемо, као на степеник, као на узвишење, и да дохватимо венац.
   Тако, ако не можеш да га кажеш свештенику код кога се обично исповедаш, иди и кажи га непознатом свештенику, иди у други град, где те нико не зна, и реци га првом свештенику ког сретнеш, само га изреци.
   А ако си престао да верујеш свештеницима - јер можеш пасти и у то искушење - реци га човеку у кога имаш поверење. А ако немаш чак ни таквог човека, реци га директно Богу, и говори га непрестано. Сигуран сам да те сећање на грех на неки начин и без тога прогони, али изреци га, назови га отворено, са надом, не бежећи од Бога. 

Бог зна наш грех, Он га је знао и пре него што нас је привео у свет. Па ипак то није била препрека нашем рођењу. Зар то не говори о поверењу Бога у нас, зар не указује на огромну наду коју је Он уложио у нас? Зашто разочарати таквог чудесног Богочовека, какав је Христос?

Ето наде коју је Бог положио на човека! Том Богу се ми исповедамо, Њега се стидимо, Њега љубимо.
   Ако још не можеш да исповедиш свој грех свештенику, не очајавај: кажи га Богу. И додај том греху све разлоге због којих не можеш да га исповедиш. Реци Богу све како јесте, просто. И не одлази од Бога.
   Можеш рећи Богу да је Он према теби неправедан, да је баш Он и крив за твој грех, можеш оклеветати пред Њим читав свет, све свештенике и епископе, али само говори све стојећи лицем према Њему, и немој се смирити док не добијеш од Њега одговор. Можда ћеш у неком тренутку схватити да је то што говориш Њему лаж, а можда и не. Али само знај да ће те Он схватити, шта год Му рекао. И умири се.
   Њему можеш рећи све – управо зато да се не би морао обраћати људима. Али пази да не клеветаш свештенике или било ког другог човека пред људима, док се потпуно не успокојиш.
Само пред Богом окривљуј све, јер ће те Он разумети, Он све зна. И увек, колико год да си очајан и огорчен, не заборављај да је све само искушење, искушење привремено, које мораш да победиш.

Не бој се, Ја сам победио свет (Јн 16, 33).

Јеромонах Саватије (Баштовој)

vaznesenjeovcarbanja.blogspot.com