Свети преподобни Васијан Тиксенски

Родом из села Бурцева, у Вологодској губернији; по занату кројач; много волео богослужења; недељом и празником редовно одлазио у цркву, пажљиво слушао што се пева и чита; уживао разговарати о вери и о спасењу душе са побожним људима. А када осети у срцу свом тајни глас Оца Небеског који га призива к подвижништву, у њему се запали жудња за новим животом у Богу и за спасењем душе, и он одлучи да остави свет и прими монаштво у Тотемском Спасо-Суморином манастиру. Ту он са радошћу извршиваше најмучније и најтеже манастирске послове и неизоставно посећиваше сва црквена богослужења, задивљујући све својом ревношћу и неуморношћу. Жудећи за усамљеношћу и пустињачким подвижничким тиховањем, он се 1594 године повуче на реку Тиксну. Настанивши се тамо, он се хранио само оним што би му понекад донели добри људи. Да не би нарушио своје усамљеништво, он није никога примао сем свог духовника; са осталима би поразговарао кроз прозорчић своје келије. Спавао је на голој земљи; али често и то није допуштао себи већ је по сву ноћ стајао на молитви и правио мноштво метанија и клечања. Да би што јаче умртвио своје тело, он је на себи носио вериге испод мантије, а на глави тешку гвоздену капу, покривену монашким клобуком. Тако се преподобни тридесет година подвизавао у своме затвору. Достигавши дубоку старост, он унапред сазнаде за дан своје смрти, дозва свог духовника старца Терапонта, причести се Светим Тајнама, опрости се с њим, и рекавши:

Септембар 25, 2020 - 08:27

0 22

Родом из села Бурцева, у Вологодској губернији; по занату кројач; много волео богослужења; недељом и празником редовно одлазио у цркву, пажљиво слушао што се пева и чита; уживао разговарати о вери и о спасењу душе са побожним људима. А када осети у срцу свом тајни глас Оца Небеског који га призива к подвижништву, у њему се запали жудња за новим животом у Богу и за спасењем душе, и он одлучи да остави свет и прими монаштво у Тотемском Спасо-Суморином манастиру. Ту он са радошћу извршиваше најмучније и најтеже манастирске послове и неизоставно посећиваше сва црквена богослужења, задивљујући све својом ревношћу и неуморношћу. Жудећи за усамљеношћу и пустињачким подвижничким тиховањем, он се 1594 године повуче на реку Тиксну. Настанивши се тамо, он се хранио само оним што би му понекад донели добри људи. Да не би нарушио своје усамљеништво, он није никога примао сем свог духовника; са осталима би поразговарао кроз прозорчић своје келије. Спавао је на голој земљи; али често и то није допуштао себи већ је по сву ноћ стајао на молитви и правио мноштво метанија и клечања. Да би што јаче умртвио своје тело, он је на себи носио вериге испод мантије, а на глави тешку гвоздену капу, покривену монашким клобуком. Тако се преподобни тридесет година подвизавао у своме затвору. Достигавши дубоку старост, он унапред сазнаде за дан своје смрти, дозва свог духовника старца Терапонта, причести се Светим Тајнама, опрости се с њим, и рекавши:

Прочитај више на Пријатељ Божји...