Узми крст свој

Ретко се дешава да три јеванђелиста скоро на исти начин цитирају неку Христову изреку. Али управо је то случај са Христовим речима: „Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде.“ (Матеј 16:24; Марко 8:34; Лука 9:23). А два јеванђелиста такође понављају исту мисао у категоричном облику: „И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан.“ (Мт. 10,38); „И ко не носи крста својега и за мном не иде, не може бити мој ученик.“ (Лука 14:27). Можда је тешко наћи било који други захтев који би Христос поставио ученицима у тако бескомпромисном облику. Данас се, наравно, сећамо ових речи, препричавамо параболу о томе како је човек тражио од Бога лакши крст, па се уверио да је његов крст најлакши. Ми обично кажемо „ово је мој крст“ за болести и проблеме са којима се суочавамо. „Носити свој крст” за нас значи само пасивно прихватање свих животних тешкоћа. А око врата нам виси мали и веома лаган крст. У јеванђељска времена ове речи су звучале сасвим другачије. Крст је као оруђе за извршење смртне казне био свима добро познат и они који су га носили знали су да иду су на своје погубљење. Била је то најболнија и најсрамнија егзекуција икада измишљена на Медитерану: човека су свукли и везали или приковали за руке за хоризонталну шипку причвршћену за вертикални стуб укопан у земљу. Под ногама је имао мали грч, међутим, и стопала су му обично била прикована за стуб. А онда је остављен да постепено умире на отвореном, пред очима свих пролазника, беспомоћан и го. Ко је хтео, могао је да му се руга, ко је хтео, могао је да му олакша (али и да продужи!) муку тако што ће му принети влажни сунђер на лице како би из њега исцедио мало воде. Смрт је обично наступала у року од неколико дана од гушења у комбинацији са дехидрацијом и другим факторима. Чињеница је да у тако фиксираном положају грудни мишићи особе не могу да обављају нормалне респираторне покрете. Да би удахнуо, потребно је да се мало подигне на ноге. Док је човек јак, са сваким дахом се тако диже, али му ово постаје све теже. Као резултат тога, он умире од спорог гушења, осим ако раније не доживи срчани удар (као што се очигледно десило Исусу), или су му ноге сломљене, што му онемогућава да се придигне (тако су римски војници убрзали смрт разбојника распетим са Исусом. Ако мучном гушењу додате бол од рана, немогућност истезања укочених мишића или чак терање мува и коњских мушица, а да не помињемо срамоту - ово је заиста кошмарно мучење, а не само погубљење. Римљани су га резервисали за бунтовне робове и најгнусније злочинце. Стари завет (Поновљени закони 21:23) наводи да је свако ко је погубљен вешањем о дрво проклет – то се може учинити само са последњим зликовцем, као упозорење другима. А и тада је Стари завет захтевао да се тело скине пре краја дана – што значи да је то значило брзо погубљење вешањем. Шта је у то време значило „носити крст свој“? Стубови су обично остајали на својим местима, али су попречне греде (тешке неколико десетина килограма) осуђеници обично сами морали да носе на место распећа, у знак свог понижења и покорности. Јеванђеља описују да Исус, исцрпљен након бичевања, није могао то да учини, а римски војници су натерали случајног пролазника да то уради (Матеј 27:32, итд.). Исусове речи су за оне који су их тада чули значиле отприлике овако: препознај себе као злочинца, достојног најболнијег погубљења, изреци себи такву казну и иди за Мном, знајући да је то цена коју ћеш морати да платиш за то. И тако се, на крају, догодило и апостолима: они су умрли мученичком смрћу, а многи су управо разапети. Ово није пасивно доживљавање „стрпљења и туге“, ово је позив на најактивније самоодрицање. Човек је позван да унапред пристане на оно најстрашније, најсрамније и најболније што може да замисли – а ако није спреман, онда му је прерано да иде за Христом. Али овај позив има и једну другу страну, која ученицима није била јасна у тренутку изговарања ових речи и која им је откривена касније. Сваки краљ или генерал може позвати своје верне слуге или војнике да умру за њега, али то уопште није случај са Христом: Христос је био први на крсту. Он не шаље само ученике у смрт, Он Сам иде у смрт ради победе над смрћу, не захтевајући ништа ни од кога и не покушавајући да заштити Себе. Истовремено, унапред упозорава куда такав пут води. Он Сам иде напред, он преузима ударац на Себе, али ко хоће да Га заиста сретне, не може само проћи поред Голготе. Андреи Деснитски За Фондацију Пријатељ Божији превео: Петар Волков Извор: Нескучный сад

Октобар 13, 2022 - 10:22

0 19

Ретко се дешава да три јеванђелиста скоро на исти начин цитирају неку Христову изреку. Али управо је то случај са Христовим речима: „Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде.“ (Матеј 16:24; Марко 8:34; Лука 9:23). А два јеванђелиста такође понављају исту мисао у категоричном облику: „И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан.“ (Мт. 10,38); „И ко не носи крста својега и за мном не иде, не може бити мој ученик.“ (Лука 14:27). Можда је тешко наћи било који други захтев који би Христос поставио ученицима у тако бескомпромисном облику. Данас се, наравно, сећамо ових речи, препричавамо параболу о томе како је човек тражио од Бога лакши крст, па се уверио да је његов крст најлакши. Ми обично кажемо „ово је мој крст“ за болести и проблеме са којима се суочавамо. „Носити свој крст” за нас значи само пасивно прихватање свих животних тешкоћа. А око врата нам виси мали и веома лаган крст. У јеванђељска времена ове речи су звучале сасвим другачије. Крст је као оруђе за извршење смртне казне био свима добро познат и они који су га носили знали су да иду су на своје погубљење. Била је то најболнија и најсрамнија егзекуција икада измишљена на Медитерану: човека су свукли и везали или приковали за руке за хоризонталну шипку причвршћену за вертикални стуб укопан у земљу. Под ногама је имао мали грч, међутим, и стопала су му обично била прикована за стуб. А онда је остављен да постепено умире на отвореном, пред очима свих пролазника, беспомоћан и го. Ко је хтео, могао је да му се руга, ко је хтео, могао је да му олакша (али и да продужи!) муку тако што ће му принети влажни сунђер на лице како би из њега исцедио мало воде. Смрт је обично наступала у року од неколико дана од гушења у комбинацији са дехидрацијом и другим факторима. Чињеница је да у тако фиксираном положају грудни мишићи особе не могу да обављају нормалне респираторне покрете. Да би удахнуо, потребно је да се мало подигне на ноге. Док је човек јак, са сваким дахом се тако диже, али му ово постаје све теже. Као резултат тога, он умире од спорог гушења, осим ако раније не доживи срчани удар (као што се очигледно десило Исусу), или су му ноге сломљене, што му онемогућава да се придигне (тако су римски војници убрзали смрт разбојника распетим са Исусом. Ако мучном гушењу додате бол од рана, немогућност истезања укочених мишића или чак терање мува и коњских мушица, а да не помињемо срамоту - ово је заиста кошмарно мучење, а не само погубљење. Римљани су га резервисали за бунтовне робове и најгнусније злочинце. Стари завет (Поновљени закони 21:23) наводи да је свако ко је погубљен вешањем о дрво проклет – то се може учинити само са последњим зликовцем, као упозорење другима. А и тада је Стари завет захтевао да се тело скине пре краја дана – што значи да је то значило брзо погубљење вешањем. Шта је у то време значило „носити крст свој“? Стубови су обично остајали на својим местима, али су попречне греде (тешке неколико десетина килограма) осуђеници обично сами морали да носе на место распећа, у знак свог понижења и покорности. Јеванђеља описују да Исус, исцрпљен након бичевања, није могао то да учини, а римски војници су натерали случајног пролазника да то уради (Матеј 27:32, итд.). Исусове речи су за оне који су их тада чули значиле отприлике овако: препознај себе као злочинца, достојног најболнијег погубљења, изреци себи такву казну и иди за Мном, знајући да је то цена коју ћеш морати да платиш за то. И тако се, на крају, догодило и апостолима: они су умрли мученичком смрћу, а многи су управо разапети. Ово није пасивно доживљавање „стрпљења и туге“, ово је позив на најактивније самоодрицање. Човек је позван да унапред пристане на оно најстрашније, најсрамније и најболније што може да замисли – а ако није спреман, онда му је прерано да иде за Христом. Али овај позив има и једну другу страну, која ученицима није била јасна у тренутку изговарања ових речи и која им је откривена касније. Сваки краљ или генерал може позвати своје верне слуге или војнике да умру за њега, али то уопште није случај са Христом: Христос је био први на крсту. Он не шаље само ученике у смрт, Он Сам иде у смрт ради победе над смрћу, не захтевајући ништа ни од кога и не покушавајући да заштити Себе. Истовремено, унапред упозорава куда такав пут води. Он Сам иде напред, он преузима ударац на Себе, али ко хоће да Га заиста сретне, не може само проћи поред Голготе. Андреи Деснитски За Фондацију Пријатељ Божији превео: Петар Волков Извор: Нескучный сад

Прочитај више на Пријатељ Божји...