Жудња за вечношћу - о. Дамаскин Катракулис

Жудња за вечношћу - о. Дамаскин Катракулис

Љубављу Божијом одмах се отварају хоризонти душе и човек постаје широм отворен. Његово постојање се одмах шири јер тежи бескрајном Богу и вечном животу. Заволели смо тог бесконачног Бога и почели смо да га срећемо. Зато нас успокојава тишина и пустиња. Не одмара нас свет и оно што је од света, већ само тишина и пустиња. И желимо да у нашој души завлада мир Божији и љубав Божија.
Када кажем „волим Бога“, тада се моје срце одмах уоквирује благословом. Бог -  као што смо размотрили више пута – јесте „љубоморко“ за сваку душу. Жели је целу за себе. Жели да је прослави, жели да је испуни благодаћу Његовом. Бог нема потребу за нашом љубављу. Али зато што исти Он има бесконачну и непојмиљиву љубав, зато Он жели нашу целокупну душу близу себе. Ако се усуђујемо да кажемо да смо заволели Бога, разумете ли каква је љубав Божија према нама! Зато наша мисао треба целог дана да буде прикована за Бога. Да не чинимо ништа ни за длаку ван Његове љубави. Да не управљамо према свету никакав поглед, ни лево ни десно. Да нас привлачи само лице Господње. Нека наш поглед буде нетремице уперен на супротну обалу. Треба да ишчекујемо радостан прелазак на супротну обалу. Треба да ишекујемо радостан прелазак, не смрт уништења и мрака, већ прелазак у незалазну светлост, нестворену светлост, вечну светлост, блиставу славу Божију и неизрециво блистање Царства Његовог. Треба да очи душе наше гледају божанским очима. Да положимо сами себе у божански вид и да се тамо одмарамо. Тада ћемо бити слободни за отварање хоризонта вечности.

Чезнем за неким путовањем! Хоћу да идем тамо негде! Ако толико желимо да идемо и поклонимо се једном светом месту, замислите колико више треба да имамо чежње за вечним путовањем које ће нас одвести у Свети Јерусалим, који не потребује ни сунца ни месеца да му светле, јер га слава Божија просветли и светлост је његова Јагње, како пише у Отркривењу (Отк. 21, 23). Ова слава нас очекује.
Дакле, треба да будемо свагда спремни, тако да нас смрт не би паралисала и уплашила. Напротив, треба да очекујемо објашњење одавде и објашњење тамо. Нека нас заинтригира предивана ''занесеност''. Овде постојимо, али на небу мислено битишемо. Зажелимо живоносну смрт. Ова смрт јесте живот. Свагда нека ме брине то како да учиним час смрти, дан позива Господњег, даном радости и празника!  Сагледајмо наш излазак као највеће славље, најрадоснији дан, зато што ћемо тада прећи у љубав Божију! Нећу да тугујем зато што ћу умрети, већ напротив, хоћу да се радујем и да кажем: ''Слава Теби Боже''! ''Слава Теби Боже што си ме позвао да одем!''
 Ако се старамо о ономе што долази после гроба... ако је мој ум стално у Богу, онда не грешим, и онда ћу моћи да разбијем та врата смрти, како би ми она била отворена још у садашњем животу. Тада ћу моћи да усправно стојим на међи овоземаљског живота која ће бити моје узлетиште, одакле ћу са радошћу полетети у бескрајно блаженство... Зато што ћемо отићи из живота из живота неочекивано... јер нас чека Господ... чека нас.
 Чека нас... Он је неописива радост, вечни Живот, ужарена слаткоћа, тросунчана слава! Помолите се Богу да ми дарује хришћански крај, да умрем усправан и да ме удостоји да умрем за љубав Његову.
Смрт је слобода! Будимо радосни када размишљамо о смрти. То ће помоћи нама лично, али и Црква.
Православни мисионар