Шта радити ако Бог не даје децу?

 Постоје тајне Божанске бриге о људима, оне су недокучиве. Кад је Рахиља, жена патријарха Јакова која није имала потомство, прекорела супруга: «Дај ми деце, или ћу умрети,» Јаков је одговорио: «Зар сам ја, а не Бог, Који ти не да порода?» (1 Мојс 30: 1-2).

Дете је дар Божији. И ако Господ не даје децу то значи да за то постоји Његов Промисао који треба прихватити, а не падати у очај или мислити да се живот завршио. На то је скретао пажњу преподобни Пајсије Светогорац. Он је знао примере кад су неки покушавали да стекну децу или вештачком оплодњом или усвајањем туђе деце, али су се касније сами уверили да им Бог није дао децу зато што се бринуо за њихово добро.

Важно је не губити главу, не јурити панично за било којим средствима како би се по сваку цену добило дете, већ је важно да се потрудимо да ослушкујемо Божији промисао.

Ако Господ не даје децу, пре свега се треба обратити Њему. Често су људи добијали децу после усрдних молитава, постова и милостиње. Господ искушава родитеље да ли су спремни да приме дете управо као Божији дар, а не као производ најновијих медицинских технологија.

Наравно, у покренутој теми има много нијанси. Понекад је бездетност резултат младалачких грехова родитеља. Једна од статистика гласи да је међу Рускињама које не могу да зачну децу 70% пострадало због абортуса. На рађање деце такође погубно утичу неки облици контрацепције. У тим случајевима човек је сам себе лишио могућности да рађа децу. И добијамо следећи апсурд – прво човек чини све што је могуће да нема деце, а после је спреман да прибегне било чему, на пример, сурогатном материнству само како би добио дете. Овим људима је пре свега потребно покајање, они треба да скину да себе греховне узроке неплодности, а даље – како Господ да.

Дешава се и другачија ситуација: супружници су се трудили да живе по заповестима Божијим, али због здравственог стања не могу да зачну. У тим ситуацијама се, наравно, треба лечити, треба испробати сва могућа природна средства, али коначан резултат треба препустити Богу.

У принципу, сваки случај је индивидуалан. На основу невелике пастирске праксе могу да кажем да духовник често види да је неком конкретном човеку корисније да буде сам него да има дете, а за другог би било боље да има малишане и да се потпуно раствори у пожртвованој љубави према њима. Неко нипошто не сме да узме дете из дечјег дома, јер му недостају стрпљење и елементарна нежност и љубав. А за некога усвојено туђе дете постаје до те мере рођено да такву породицу осењује благослов Божији и њој царује домаћа атмосфера. Чак сам видео ситуације кад су жене које нису имале породицу узимале децу из дечјег дома, и то не једно, већ двоје – брата и сестру, и ове жене су постале дивне маме. Наравно, одсуство оца се одражава, али ова деца имају барем маму, а то је већ радост и срећа.

Уопште, свако дело је заиста добро тек онда кад је сагласно с вољом Божијом. А воља Божија се не открива толико брзо колико бисмо желели. Ако се брачни другови усрдно обрате Господу у својим молитвама, ако с духовником буду усаглашавали своје жеље, воља Божија ће им се ипак открити и тада ће бити јасно шта одговара управо њима: да ли да очекују чудесну благодатну помоћ, да ли да се лече или да ипак приме у породицу дете из дечјег дома.

Свештеник Валерије Духанин

Православие.Ru