Јован Благојевић: ОЧЕ НАШ – поетски образац најзначајније хришћанске молитве, 2. део

Јован Благојевић: ОЧЕ НАШ – поетски образац најзначајније хришћанске молитве, 2. део

да дође царство твоје,

да буде воља твоја

Матеј 6:10

 

Први пралелизам молитве Оче наш уздиже мисао молитеља ка Богу који је сасвим другачији, који Другисвет и одвојен (ОЧЕ НАШ – поетски образац најзначајније хришћанске молитве, 1.део), али је ипак Отац и, стога, близак. Начин на који се надилази онтолошки јаз између нествореног и вечног Бога и створеног и ограниченог човека, додатно продубљен људским грехом, открива нам се у другом паралелизму прозби усхођења. Као и претходном случају, и овде се сусрећемо са две стих-линије, које образују тзв. синтетички паралелизам, односно паралелизам који другом стих-линијом понавља и развија мисао која је изражена у првој.

У првој стих-линији овог паралелизма сусрећемо се са средишњим мотивом синоптичког предања и специфично Матејевог еванђеља – са царством небеским. Долазак Царства најављен је још проповедањем Јована Крститеља, а са Христом оно постаје ту, међу нама (Лк 17:20-21), али опет Христос нас упућује да се молимо за његов долазак. Тумачи Еванђеља су одавно истакли да у еванђељима, а нарочито у Матејевом, постоји извесна богословска напетост и динамика имеђу присутног и сада и овде већ оставреног Царства небеског које је Христос илустровао својим бројним параболама (Мт 13:24.31.33-35.52; 20:1; 22:2) и будућег Царства небеског, оног за које треба да се припремамо (Мт 25:13) и за чији долазак се молимо (Мт 6:10). Христос накнадно објашњава неке од својих парабола о Царству Божијем као садашњој стварности (Мт 13:24-30). Занимљиво је да се у том објашњење параболе које говоре о Царству као садашњој стварности преображавају у параболе о будућим догађајима (послаће, сабраће, бациће, Мт 13:41-42) и Царству у коме ће се тада праведници засијати као Сунце (Мт 13:43).

На који начин разумети ову дијалектику сада и већ овде и не још присутног Царства?

Шта је уопште Царство небеско?

На који начин је присутно међу нама?

Како се припремамо за њега?

Да ли и на који начин можемо да „утичемо“ на долазак будућег, есхатолошког Царства?

Шта значи, коначно, завршни члан хришћанског вероисповедања чекам васкрсење мртвих и Царство будућег века?

Да ли је то пасивно ишчекивање другог доласка Христвог којим ће се окончати историја греха, патње и смрти, или динамика оствареног и будућег царства укључује и активност хришћана?

Можда је један од начина да се разреши ова дијалектичка напепост управо разумевање поетске структуре молитве Господње у којој се долазак Царства небеског из прве стих-линије другог паралелизма, ближе одређује остварењем Божије воље из друге стих-линије паралелизма.

Другачије речено, Царство небеско је остварење (а тиме и испуњавање) воље Божије. Есхатолошко царство небеско подразумева потпуно остварење воље Божије. Оно се у историји пројављује кроз хришћански начин живота изражен кроз imitaio Christi, кроз непрестано потврђивање нека буде воља твоја (Mt 26:39.42), али и кроз активно извршавање Божије воље. То значи да хришћани нису пасивни чекаоци будућег есхатолошког Царства, већ његови амбасадори у историји. Хришћани су позвани да шире простор божанске владавине не само својим проповедањем (премда је то један од значајних и, требало би да буде и неизоставних, аспеката њихове амбасадорске службе који доприноси и приближавању будућег Царства, Мт 24:14), већ својим свесним следовањем вољи Божијој у свакодневном животу.

Уколико на овакав начин схватимо динамику оствареног и будућег Царства, схватићемо и да прозба молитве Господње да дође Царство твоје није само призивање есхатолошког дела Божијег, већ и позивање хришћана да својим животом крену у сусрет есхатону и будућности, да у свом животу и међу собом сада и овде живе принципе Царства.

Остају, наравно, питања: а шта је воља Божија? Како да је препознам? На који начин да ускладим свој живот са њом?

Не негирајући постојање бројних сивих подручја у којима препознавање Божије воље није кристално јасно нити лако, можда би најпре требало да се запитамо како се односимо према оним црно-белим подручјима у којима је воља Божија несумњива?

 

Јован Благојевић