Магијски однос према православним светињама

Магијски однос према православним светињама је врло уврежена појава. Против болести – тај и тај извор, ако хоћеш да нађеш стан – иди тамо, и сл. Заиста, сад кад говоримо о препороду Православља народ одједном захвата овакво сујеверје. Једном сам на предавању, негде у прохији, строго упитао: «Коме се треба молити за избављење од пијанства?» Сви су одговорили: «Неиспијеној Чаши!» Рекао сам: «Тачно. Немојте да вам падне на памет да се молите пред Владимирском, или Казанском, или Иверском иконом Мајке Божије! Неће вам помоћи!» Сви су одмах рекли: «Ух! Докле смо дотерали» Разлог је исти - ово је много лакше. Лакше је запалити свећу, заказати молебан и акатист. Није чудно што је један песник написао изванредне стихове: «Да, бој са собом је најтежи бој. Победа над победама је победа над собом.» Заиста, спреман сам да превалим на стотине километара до «Неиспијене Чаше» у том манастиру, али да се уздржим од још једне чашице – то је већ превише, наравно.
Борба са собом је најтежа ствар и Православље позива управо на то: на борбу са својим старим човеком. А наш лукави разум ради исто што и вода која тече: наилази на камен – обилази га и тече даље. Тако је и овде: наилазимо на заповести Божије и заобилазимо их. И подмећемо, уместо заповести Самог Бога, ове формалне ствари, оно што се у јудаизму назива «субота». Главно је да поштујеш суботу. Ако си испунио ова правила – све је у реду, добар си. Ето, испоставља се да ствари тако стоје.
Ево шта светитељ Теофан Затворник пише о ходочашћу: «А на путу нећеш ни приметити како ћеш постати неосетљив. Колико ти предмета улази у главу – и остаће само форма, без силе и живота. Зар није боље да се одрекнете туђиновања?» - пише он једној особи. У другом писму: «А шта ћете на путу све покупити, чега ћете се све нагледати и наслушати!» Истина, он притом пише, ради објективности, да човеку који још увек скоро ништа не зна о вери, који не може да води никакав хришћански живот код куће, ходочашће понекад може бар мало да помогне, кад оде у светињу, кад се помоли, исповеди и причести. «За такве људе, - каже он, - то може бити и корисно. А за човека који је јак у вери то може постати само узрок расејаности.»
Зашто се, како се чини, испуњавају нека сујеверја? Зато што често, оно у шта је човек поверовао, за њега постаје и реалност. Сујеверни човек сам пореди догађаје свог живота са садржајем сујеверја, сам прилагођава судбину у оквире сујеверја и веровања, ствара у својој машти узрочно-последичне везе, као што су древни незнабошци у догађајима сопственог живота видели истинитост своје митологије и вере у богове. Неретко томе директно помажу тамне силе. На пример, човеку који верује у ванземаљце, они могу заиста и да се јаве по дејству демонских сила.

проф. Алексеј Иљич Осипов
 
pravoslavie.ru