Светитељи и повратак у рај

Причаћу вам о једном сату. Било је то 1977. године када сам отишао у Нови скит, код старца Јосифа. Пошто нисам имао сат, Старац ми је купио сат са алармом на батерије (такве сатове су тек недавно почели да продају – имали су механичко навијање). Старац га је донео у моју келију (још је био у кутији у којој је дошао, ради чувања) и упозорио: „Овај будилник је скуп, зато се побрини да га никада не вадиш из кутије. Када желиш да знаш колико је сати, само отвори кутију, погледај, али не вади га из кутије.” Како је Старац рекао, тако сам и учинио. Још увек имам овај сат у истој кутији. Колико је година прошло од 1977. сат и даље ради одлично. Кад год бих ишао негде на Свету Гору — било да сам јахао мазгу до Катунакије или сам био на чамцу — ставио бих сат у његову кутију и у торбу. Био ми је потребан да не бих преспавао и пропустио службу, да испуним своје обавезе на време. Хиљаду пута ми је испао из руку. И поред свега тога, остао је нетакнута и ради, пошто је био у својој кутији.

Као младић, студент, наравно, никада нисам ни помислио да држим сат у кутији. Наравно да бих га извадио из кутије, скинуо паковање… Али пошто је Старац дао овај благослов, испунио сам га. Колико сам сатова покварио у животу, али Старчев сат и даље ради! И мислим да ће радити још много година, иако се дугме истрошило и сат се истрошио од честе употребе свих ових година.

Старци су нас учили да се са поштовањем и љубављу односимо не само према људима, већ према свему око нас уопште.

Неки наши савременици кажу: „Главно је волети људе.” Не слажем се. Наравно, морамо их волети, јер је сваки човек слика Божија. Други кажу: „Морате да волите не само људе, већ и животиње.” У реду, воли животиње, али у границама разума. Нема потребе да их обожавате, немате потребе да седите и разговарате са њима, да са њима делите своје проблеме — нажалост, ово последње постаје знак нашег времена. Сада постоји чак и изрека: “Ако не кажем својим псима о својим проблемима, коме ћу рећи?”

Требало би да имамо љубазан и пажљив однос према свим људима. Нека мој однос према стварима око мене буде исти, према домовини, граду, дому, канцеларији. Нека све моје ствари буду у реду, јер су и оне освећене благодаћу Божијом. Чак су и ствари Светих посвећене.

Када обиђемо места где су живели и трудили се светитељи наше Цркве (на пример, келија Св. Нектарија на Егини), можемо видети ствари и предмете којима су се светитељи служили. Скромне келије, најједноставније ствари, али каква је љубав у свему видљива! Нема ни трага равнодушности. Ниједна ствар није бачена где год.

Бог, чији смо ми лик, није ништа створио немарно, већ је свему дао невероватан ред, чудесну хармонију и равнотежу.

Слично, човек је створен да би био у правилном, хармоничном односу са свиме око себе. Кад човек нема овакав однос, онда у његовој души нема реда, влада неравнотежа, несклад и мржња према стварима које користи, својој кући и месту где живи, и према људима који њиме управљају. Можда се са нечим потпуно не слажете, али немате право да мрзите било кога, или ствари, или било шта око себе, а посебно да нешто разбијете или уништите. Божанска Литургија нас томе учи — да ништа не презиремо.

Сетите се како је Свети Силуан Атонски једном згњечио муву, а затим заплакао јер је повредио творевину Божију. У његовом животу нема ни трага занемаривања ствари око себе.

У Литургији се молимо не само за земљу и град са његовим грађевинама, већ и за „верне који у њему живе“ – за становнике овог града, ове земље. Молимо се за нашу браћу по вери, децу Цркве расејану по лицу целе земље. Наравно, молимо се и за цео свет, јер је сваки човек слика Божија. Господ сваког човека позива у Своје Царство, али ми Бога молимо за нашу браћу по вери на посебан начин. Где год да се ми православни хришћани налазимо у свету, Божанствена Литургија нас сједињује, омогућава нам да подржавамо једни друге својом молитвом; сједињује нас са благодаћу Божијом. Молитва једног хришћанина покрива потребе, проблеме, несреће и тешкоће другог.

митрополит Атанасије лимасолски

mitropolija.com