Архимандрит Димитрије (Плећевић): Ни једно чудо није центар вере

Децембар 6, 2023 - 23:28
Фебруар 10, 2024 - 00:08
 0  829
Архимандрит Димитрије (Плећевић): Ни једно чудо није центар вере

Господ не оставља никада ни једнога од нас, већ се труди да нам живот вазда учини радосним, силом и Духом Божанским.

Дух Свети је ту међу нама до другог Христовог доласка да твори многобројна знамења и да нас тиме укрепљује у вери али пре свега, да чини вољом Очевом а у име Христово, Цркву постојаном.

Основна делатност Духа Светога јесте живот Цркве, оприсутњавање Христа Господа васкрслога свагда и увек међу нама. Кад год се саберемо у име Христово на Светој Литургији, онда Богу Оцу приносимо молитве кроз Господа Христа, а Христа, Господа нашега, сам Дух Свети чини присутним овде, међу нама. И до краја века и света биће многобројна знамења као што нам Господ поручује, да ће се творити многобројна чудеса, да ће се ицељивати болесници, да ће апостоли и њихови наследници полагати руке на болеснике и ови ће оздрављати и тако даље и тако даље. Моћићете да стајете на змије и на шкорпије и да попијете шта отровно, неће вам наудити никаква ђавоља сила.

Господ не ставља и не говори да је то оно, што је приоритет и мера хришћанског живота, него говори управо да се радујемо не само због тих дарова, него због тога што су имена наша уписана у књизи Вечности. Да се радујемо што смо они који су исповедили и исповедају Христа васкрслога из мртвих, као Богочовека, онога који нам даје спасење.

Заиста заједница са Христом овде и сада јесте истинско сведочење за вечност када ће се та заједница остварити у свом истинском постојању онако како Бог и жели стварајући човека. Зато знајте да је Црква Божија не само као храм, објекат где се молите Богу, него пре свега заједница верних који приносе исто благодарење, исту молитву, исто исповедање вере.

Данас, нажалост, наш се народ мало одвојио од суштине своје вере, од тајне Свете Литургије, од живота Светом Литургијом, боље рећи. Управо за нас је Свето причешће као заједница сједињења Бога и човека за вечност, постала традиција коју упражњавамо мање или више пута, у години дана. Наравно, нагласили смо као неопходно припрему за примање Светог причешћа и од те припреме смо направили итекаквог идола, клањајући се посту, клањајући се храни на води и тако даље, заборављајући и немајући расуђивање да је суштина у ствари сједињење у Господу. Па смо онда свели Свето причешће само на четири пута у години дана или мање од тога, управо јер нам је подметнуто да нам је довољно да се само једном, двапут или четири пута годишње, причестмо.

Ми никад нећемо бити достојни Христа васкрслога и заједнице са њим али никако не можемо ни бити спашени и постојати без те исте заједнице. Зато се држите закона Божијег, постите када су постови, исповедајте се када грешите али се и причешћујте када је Света Литургија. Не крњите као православни хришћани никада то свето сабрање. И одвојте макар у недељу дана тај недељни дан пре подне; оставите по страни ваше обавезе, оставите по страни ваше бриге и сложно се упутите као породица у цркву Божију, где ћете да примите благослов Божији.

Лепо је што долазите у манастире и треба да долазите у манастире, али није лепо што многи међу вама запостављају своју парохијску Цркву и своје свештенство. Ми се питамо и увек тврдимо како су неки тамо, у неком манастиру, бољи него оне које нам је дао Господ да брину о нашем спасењу; и онда ћемо хиљаду пута да одемо код калуђера да попијемо васпитну меру, да попијемо казну коју нисмо ни очекивали, коју не можемо ни да носимо, зато што уопште и не живимо на тај начин, таквим животом, и онда се нађемо у проблему.

Држите се својих цркава, благослова за Свето причешће и исповести, и за све што се тиче вашег духовног живота и спасења, питајте свога свештеника. Он вас најбоље познаје. А онда кад будете љути на свог свештеника, обично зато што је неко тамо трећи по систему вредновања „рекла-казала“ рекао да је тај свештеник овакав и онакав, питајте се колико се пута тај ваш свештеник, служећи можда сâм Свету Литургију или само с једном или две бакице, помолио Богу за вас и принео Христу молитву за вас, за ваше здравље, за ваше спасење.

Онда, кад будете незадовољни својим свештеником зато што је „недовољно“ духован, „недовољно“ побожан по мерилима неких самозваних критичара и ревнитеља и аналитичара вере, питајте се колико смо можда ми као парохијани, уцвелили, увредили свога свештеника нашим понашањем. Парохијска заједница је Богом благословена у толиком, да свештеник, у име епископа, предстоји тој парохијској заједници и одговаран је за свакога од људи који су му поверени. То не значи да смо ми калуђери и свештеници идеални, и ми смо само људи и нама могу, и нормално је, да се подкраду и грешке и лоша реч и лоша мисао и лоше дело; али и ми смо људи који се кајемо, који покушавамо да живимо хришћанским животом, који молимо Господа да нам опрости, молимо и заједницу да нам опрости, те немојте да заборављате да је истински лекар ваш, ту близу вас у име Господње – ваш свештеник кога је Црква поставила.

Ово имам потребу да кажем зато што многи долазе само са жалбама на своје свештенике, не питају се да’л су и они некад допринели томе да би њихов свештеник имао разлога, на њих да се жали. А коме човек да се жали? Данас ће свака баба да оде пре код владике него што било који свештеник може. Данас ће свачији глас да буде старији него глас свештеника у парохији зато што ће сви казати – па то је наш поп, шта он ту нама, то је обичан поп, овде у манастиру су мало необичнији попови и калуђери, они су сигурно Богу милији зато што ми треба да прођемо стотине и стотине километара, па то је сад нешто посебно онда.

Заиста Божија чудеса се догађају на овоме месту, и зашто је Господ благоизволео да у ово време, у 21. веку, прослави ове светитеље у Туману, то само Он зна. Али треба да и ви знате да ни једно чудо није центар вере ма колико Он, као и ови светитељи, све овде међу нама који смо болесни, исцелио од свих наших болести. Нека нам дарују све што нам је потребно, све што иштемо, све што тражимо, то уопште неће да умањи ону чињеницу да ћемо умрети, да треба да станемо пред лице Господње.

Гледајмо и пазимо како живимо, творимо заједницу са Христом, причешћујмо се; будимо хришћани у својој истинској заједници који нам је Бог дао; пре свега у својим кућама, у својим породицама, а онда преточимо то мало и на комшилук, зато што данас ревносни хришћани обично разговарају 24 часа са Богом, директно, али не разговарају са укућанима. Не разговарају са комшијама, замерају се са пријатељима и стварају непријатеље. Њихова вера постаје дубоки јаз између других и Бога, и онда треба да се ми такви, запитамо какво је и колико је то лицемерје у вери и куда може да нас одведе.

Зато узмите ово све што сам вам рекао у обзир. Не говорим само вама, говорим и себи и овој братији овде; увек се трудимо да творимо нешто боље, трудимо се да будемо бољи, кад смо изразгневљени да се смиравамо, да трпимо једни друге, које нас је Бог окупио заједно. Не може другачије. Бог зна због чега смо ми на том месту; Бог зна што је све овако или онако; наше је да благодаримо и да имамо љубави једни према другима.

А кад вам је тешко, кад духом малакшете, свако у свом селу, у свом месту или граду, одакле је, има цркву. Отидите мало, нека се и ти ваши свештеници осете као пастири Божији. Ви сви разните своје цркве па идете по манастирима овде-онде; то је лепо ал не заборављајте и своју цркву.

Ево иде празник Христовог рођења, па да Бог да, да се сви окупимо на местима која нам је дао Бог, у својим заједницама, те да прославимо овај велики празник Рођења Божијег, једни са другима јер и нас чека рођење, рођење за вечност.

Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!

Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!