Док журиш, сети се....

Док журиш, сети се....

Зашто људи толико журе у наше време? Да што пре виде успех свога труда. И успех долази, и пролази, и оставља за собом траг жалости.
Зашто толико журе синови људски у наше време? Да што пре поберу плодове свога рада. И плодови долазе, и пролазе, и остављају за собом траг горчине.
И кад дође смрт, наш највећи и последњи непријатељ, људи наших дана умиру гледајући себе само у сликама прошлости, а на сликама сви успеси заборављени и сви пожњевени плодови иструлели. Са нашом смрћу умиру и последњи трагови нашег труда и нашег рада. Они који иза нас долазе, са истом журбом сеју, са истом журбом жању и једу плодове, и са истом празнином одлазе из овог живота.
Све ово личи на људски начин живота и најчешћи је израз људске воље. Видећи разлику између људске и Божије воље човек је рекао: "Бог је спор, али достижан".
Често бива да Бог у једном поколењу сеје, а у другом жање. Зар није тако и у нашој стварности? Свака жетва је бржа од орања, сејања и плевљења и уздисајног чекања да плод сазри. Дакле, Бог није ни спор ни брз, Он нигде не жури, јер Он има своју меру и од те мере не одступа.
Вековима човек покушава да украде од Бога мерило Истине, и наравно да на упражњено место постави своју меру и своју истину. Од првог човека па до данас човек диже руку на Бога, да га промени, замени, избрише, удаљи од себе, е да ли би он постао Бог.

Наше доба се одликује незапамћеним у историји, револтом против сваке врсте ауторитета и "туторства". Било какав да је ауторитет: религиозни или морални, друштвени или породични, стављен је под знак питања и потресен дубоком кризом.
Та свеопшта криза је захватила како васпитање тако и све досадашње вредности и циљеве. Пред нама је слика човечанства које је пресекло своје конопце ослонца и упустило се у огромну пустоловину у којој се јасно не види ни тло на коме се игра одвија, као ни циљ који се жели постићи.
"Шта је ауторитет, шта је Бог?" - писало је на зидовима Сорбоне приликом студентских немира у мају 1969. године, а у продужетку је стајало - "И једно и друго су слика оца чија је природна функција вршење насиља".
По библијском схватању "оцеубиство" или дизање руке на Бога, припада самој суштини првородног греха. То је покушај човека да постане Бог преко плода са забрањеног дрвета, а не преко усаглашавања своје воље и својих дела са заповешћу и вољом Божијом. Из свега реченог следи да је суштина сваког безбожништва, од тог првог па све до најмодернијег, лажни закључак: "Бог смета људској срећи".

Док журимо, сетимо се Бога у чије име смо крштени Оца, Сина и Духа Светога. За разлику од многих људи, ми, православни хришћани, смо имали среће да се родимо у поднебљу истините вере. Ми смо по рођењу деца Божија и од часа рођења па до последњег часа смрти крај нас је Бог Љубави, Бог који нас воли и чека да му се обратимо и чује од нас: "Господе, буди милостив мени грешном". Од тих, са са срца изговорених речи и Светог причешћа, нема бољег лека. То је Лек бесмртности, неопходан и довољан за Живот вечни, за вечну срећу.
На крају да закључимо није Бог сметња људској срећи, већ ја сам. Ја сам лично именом и презименом одговоран за своје речи и своја дела. Ако ми прође живот уз песму "Узми све што ти живот пружа", није за то крив Бог већ ја лично. Како живим тако и верујем. Ја бирам, јер ми је Бог то допустио. Ту је сва лепота живота, али и одговорност за будућност.
Драги пријатељу, док журиш, сети се да ти одлучујеш шта је битно, а шта небитно и да ћеш како за једно тако и за друго примити плату. Пред нама је још један Васкрс и још једна шанса да се сетимо...
о.Милић Драговић

pouke.org