Често ме питају да ли треба бити искрен и оголити се у љубави...
Када год почнем да размишљам о одговору на то питање...моја прва асоцијација буде бриљантна изрека још сјајнијег Ирвина Јалома који каже да је "Чин потпуног разоткривања једне особе другој, а да се и даље буде прихваћен главни механизам терапеутске помоћи.“...
Од чега веће истине једноставно нема...
И то је онај чаробни део психотерапије који не пише у књигама...
И који можете покупити само од Мајстора...
И у то заиста верујем...
И по питању психотерапије...
И по питању љубави...
Јер кад се оголимо...одатле воде само два пута...
Први...да се некоме такви какви смо не допаднемо...што је сасвим ок...и апсолутно свачије право...о укусима је једноставно непристојно расправљати...и јако ће нам уштедети време...живце...и енергију...коју бисмо уложили...што трудећи се да се допаднемо...тамо где то није ни понуђено...што фолирајући се...да прикријемо нешто што је немогуће сакрити...
Или да му се...игром случаја допаднемо...што је једна дивна улазница у свет упознавања...раста...разумевања...договарања...саосећања...и заједничког уживања...
Туђа мишљења нису смртоносна...уколико им ми то не дозволимо...
И уколико схватимо да наш прави посао није да се допаднемо другоме...већ да се допаднемо себи...
И да се упорним радом и трудом профилишемо тако...да постанемо Добре Прилике...
Такве...да људима који се нама свиђају уопште не буде тешко да им се свидимо...
И да то некако буде сасвим логично...
Једноставно...
Када се оголимо...ми у ствари не можемо изгубити...
Јер...
За љубав је потребна Душа...
А она је врло зимогрожљива...
Зато је и нећете наћи у површном...
И зато Обмане не помажу...
И једноставно не раде...
Макар на дуге стазе...
Души је увек лепо унутра...
На топлом...
Зато се Љубав једино у Суштини и може пронаћи...