Приче из Пчиње - Багрем и поток

Април 28, 2022 - 14:57

0 207

Када се отац у новембру 1994. године преселио из Светог Прохора у Свети Пантелејмон у Лепчинцу, раздаљину између Светог Стефана и Светог Пантелејмона од пет, шест километара, са великим успонима, газили смо скоро свакодневно,посебно када је почела градња Светог Пантелејмона. Тада нисмо имали кола, ни телефон. Све је обављала пешадија. Отац је аутобусом одлазио у Врање за епархијске обавезе. За неко време смо купили „Фићу“, па „Стојадина“, па руску „Волгу“. На крају „Ладу“ којом смо превезли тоне цемента. Помало је смешно, помало романтично – али сада. Тада је било мучно гледати оца како се разапиње и изгара. Нисмо имали ни кров над главом, ни свакодневних потрепштина. А и ми смо се прилично намучили. Ујутру у три сата кренули бисмо у Свети Пантелејмон, још увек по мраку са фењером у рукама. Стизале смо у свануће на Литургију. Мала светопантелејмоновска црква тада је била омалтерисана полуодлепљеним блатом. Под је био избетониран, и стално мокар од влаге. Стигле бисмо полумокре у изношеним ципелама које смо донеле из света. Целог дана мокрих ногу. Отпратиле бисмо незаборавне литургије са оцем и братијом и наставиле да кувамо за раднике, којих је увек било преко десетак. Братија и ми – двадесетак. Није имало где да се предахне или одмори. Предах би био ако би нас отац позвао на кратак разговор. Крила су потом бивала још већа. Увече бисмо се враћале опет пешице у Свети Стефан. И сутрадан поново долазиле.

Успут бисмо неретко чуле цвилеж штенади младих вучића, а било је и кад смо их виђали.

Искушеницабеограђанка Невенка била је врло крхког здравља. Од детињства је била болешљива. И поред тога она се трудила да иде у корак са нама који смо били здравији, који смо у детињству имали „герилску обуку“.

Поред тога што је била сва нежна и крхка, била је од оних особа које виде само књигу. Такав лик се лако може замислити.

Интелигентна, паметних очију са наочарама, боље речено телескопима. Стално сконцентрисана на нешто, споља је била често помало одсутна, тако да сам јој често брисала замрљане наочаре, па сам се стално питала шта види кроз њих. Није ни примећивала шта не види. Једном ме је убеђивала у три сата ујутру да је то што видим на западу – сунце.

„Ма није сунце, сестра Невенка, па то је запад.“

А месец к`о тепсија.

„Јесте, јесте... то је сунце, видиш колико је.“

Одустанем од конструктивне расправе и одемо на службу. Други пут је, онако помало смотану, пошаљем да бере багрем за чај. Њу је било срамота да пита где расте багрем, иако је шума изнад манастира била багремар. Она то, наравно, није примећивала. Било је, дакле, срамота да пита, па је отишла да њушка унаоколо. И нашла га је. Каже:

„Сећам се једном кад смо ишли у Свети Пантелејмон како си рекла: „Што лепо мирише багрем“, па сам запамтила тај мирис.“

„Па добро, разумем да не знаш на чему расте парадајз, али бар багрема има у Београду.“

Наравно да има, али она је онако задубљена у себе, увек била одсутно присутна. Од детињства је била болешљива. Због стања у коме су се налазиле њене кости и уз то атрофије мишића, њој су после дугих лежања на Бањици предвиђали да ће завршити у колицима. Наш отац је био човек у чијем речнику нису постојале речи „Не може“. И заиста, неким чудом ми смо сви, укључујући и госте, кад он нешто каже одговарали са „Да је благословено“ и „летели“. Тако се и она принуђивала, иако са много више напора него сви ми.

Пошаљем једном приликом пред зору у Свети Пантелејмон њу и сестру која је студирала медицину, да помогну око кухињских послова и предвече се врате. У међувремену је поток који прелазимо, на два километра удаљености од Светог Пантелејмона, набујао, и када су оне покушале да га прескоче, она упадне у тај набујали поток, одакле је друга сестра са муком извуче. Била је мокра од главе до пете. Сестра се преплаши и крене да трчи назад у манастир да зове оца за помоћ. А њој каже: „Ти ходај, само немој да стајеш“. Пут назад до манастира је уствари био један велики успон, па сестра, иако је трчала, није могла да стигне брже од двадесет минута. Док је дошла до оца, док му је рекла, док су кренули, прошло је још толико. Била је то зима и температура је била испод -10 степени. Када су је покупили на путу поред потока, она је дрхтала као прут. Тако је дрхтала и после 45 минута, колико је потребно да дођу до нас. А апостолник на глави је био смрзнут и крут као да је од лима. Коса потпуно мокра. Сат и по времена је онако мокра провела на -10. Препала сам се! Мислила сам „Она ово неће преживети.“ Поред свих болештина које су је пратиле од детињства, мислим да је прележала и менингитис.

Утоплили смо је, осушили и она је легла да спава. Ујутру... гледам је, загледам. Ништа... понаша се нормално. Показује знаке живота и живахности. Питам је:

„Како си, сестра Невенка?“, а у гласу се познаје да сам је већ прежалила.

„Добро сам, није ми ништа.“

„Како ништа? Јел` те боли глава?“

„Ма, не боли ме ништа.“

Загледам је неповерљиво очекујући да ипак нешто призна. Ма, ништа... ни кијавица.

Не знам шта нас је тада чувало. Бог свакако, али ми смо непрестано ходали на ивици провалије. Можда је то младост, можда лудост. Не знам! Нико није размишљао. „Да је благословено“ и ишли смо безбрижно. Имали смо духовна крила и никада се никоме ништа лоше није догодило. Биле су то срећне године нашег духовног детињства. То нам је наш отац пружио током нашег кратког заједничког живота. Љубав, радост, слобода, баш као деца. Све је изгледало као игра.

Благодарим Богу, Који је био дете, који се тада поиграо са нама децом. Многи од нас никада нису били деца. Отац нам је свима дао оно што нисмо имали. Надокнадио је животне пропусте и ублажио животне ране. Нека му Господ узврати!

facebook.com/manastirbrnjak.brnjakmonastery