Приче из Пчиње - Багрем и поток

Приче из Пчиње - Багрем и поток
Када се отац у новем­бру 1994. годи­не пре­се­лио из Све­тог Про­хо­ра у Све­ти Пан­те­леј­мон у Леп­чин­цу, раз­да­љи­ну изме­ђу Све­тог Сте­фа­на и Све­тог Пан­те­леј­мо­на од пет, шест кило­ме­та­ра, са вели­ким успо­ни­ма, гази­ли смо ско­ро сва­ко­днев­но,посеб­но када је поче­ла град­ња Све­тог Пан­те­леј­мо­на. Тада нисмо има­ли кола, ни теле­фон. Све је оба­вља­ла пеша­ди­ја. Отац је ауто­бу­сом одла­зио у Вра­ње за епар­хиј­ске оба­ве­зе. За неко вре­ме смо купи­ли „Фићу“, па „Сто­ја­ди­на“, па руску „Вол­гу“. На кра­ју „Ладу“ којом смо пре­ве­зли тоне цемен­та. Пома­ло је сме­шно, пома­ло роман­тич­но – али сада. Тада је било муч­но гле­да­ти оца како се раза­пи­ње и изга­ра. Нисмо има­ли ни кров над гла­вом, ни сва­ко­днев­них потреп­шти­на. А и ми смо се при­лич­но наму­чи­ли. Ују­тру у три сата кре­ну­ли бисмо у Све­ти Пан­те­леј­мон, још увек по мра­ку са фење­ром у рука­ма. Сти­за­ле смо у сва­ну­ће на Литур­ги­ју. Мала све­то­пан­те­леј­мо­нов­ска црква тада је била омал­те­ри­са­на полу­о­дле­пље­ним бла­том. Под је био избе­то­ни­ран, и стал­но мокар од вла­ге. Сти­гле бисмо полу­мо­кре у изно­ше­ним ципе­ла­ма које смо доне­ле из све­та. Целог дана мокрих ногу. Отпра­ти­ле бисмо неза­бо­рав­не литур­ги­је са оцем и бра­ти­јом и наста­ви­ле да кува­мо за рад­ни­ке, којих је увек било пре­ко десе­так. Бра­ти­ја и ми – два­де­се­так. Није има­ло где да се пре­дах­не или одмо­ри. Пре­дах би био ако би нас отац позвао на кра­так раз­го­вор. Кри­ла су потом бива­ла још већа. Уве­че бисмо се вра­ћа­ле опет пеши­це у Све­ти Сте­фан. И сутра­дан поно­во дола­зи­ле.
Успут бисмо нерет­ко чуле цви­леж ште­на­ди мла­дих вучи­ћа, а било је и кад смо их виђа­ли.
Иску­ше­ни­цабео­гра­ђан­ка Невен­ка била је врло крх­ког здра­вља. Од детињ­ства је била боле­шљи­ва. И поред тога она се тру­ди­ла да иде у корак са нама који смо били здра­ви­ји, који смо у детињ­ству има­ли „герил­ску обу­ку“.
Поред тога што је била сва нежна и крх­ка, била је од оних осо­ба које виде само књи­гу. Такав лик се лако може зами­сли­ти.
Инте­ли­гент­на, памет­них очи­ју са нао­ча­ра­ма, боље рече­но теле­ско­пи­ма. Стал­но скон­цен­три­са­на на нешто, спо­ља је била често пома­ло одсут­на, тако да сам јој често бри­са­ла замр­ља­не нао­ча­ре, па сам се стал­но пита­ла шта види кроз њих. Није ни при­ме­ћи­ва­ла шта не види. Јед­ном ме је убе­ђи­ва­ла у три сата ују­тру да је то што видим на запа­ду – сун­це.
„Ма није сун­це, сестра Невен­ка, па то је запад.“
А месец к`о теп­си­ја.
„Јесте, јесте... то је сун­це, видиш коли­ко је.“
Оду­ста­нем од кон­струк­тив­не рас­пра­ве и оде­мо на слу­жбу. Дру­ги пут је, она­ко пома­ло смо­та­ну, поша­љем да бере багрем за чај. Њу је било сра­мо­та да пита где расте багрем, иако је шума изнад мана­сти­ра била багре­мар. Она то, нарав­но, није при­ме­ћи­ва­ла. Било је, дакле, сра­мо­та да пита, па је оти­шла да њушка уна­о­ко­ло. И нашла га је. Каже:
„Сећам се јед­ном кад смо ишли у Све­ти Пан­те­леј­мон како си рекла: „Што лепо мири­ше багрем“, па сам запам­ти­ла тај мирис.“
„Па добро, раз­у­мем да не знаш на чему расте пара­дајз, али бар багре­ма има у Бео­гра­ду.“
Нарав­но да има, али она је она­ко заду­бље­на у себе, увек била одсут­но при­сут­на. Од детињ­ства је била боле­шљи­ва. Због ста­ња у коме су се нала­зи­ле њене кости и уз то атро­фи­је миши­ћа, њој су после дугих лежа­ња на Бањи­ци пред­ви­ђа­ли да ће завр­ши­ти у коли­ци­ма. Наш отац је био човек у чијем реч­ни­ку нису посто­ја­ле речи „Не може“. И заи­ста, неким чудом ми смо сви, укљу­чу­ју­ћи и госте, кад он нешто каже одго­ва­ра­ли са „Да је бла­го­сло­ве­но“ и „лете­ли“. Тако се и она при­ну­ђи­ва­ла, иако са мно­го више напо­ра него сви ми.
Поша­љем јед­ном при­ли­ком пред зору у Све­ти Пан­те­леј­мон њу и сестру која је сту­ди­ра­ла меди­ци­ну, да помог­ну око кухињ­ских посло­ва и пред­ве­че се вра­те. У међу­вре­ме­ну је поток који пре­ла­зи­мо, на два кило­ме­тра уда­ље­но­сти од Све­тог Пан­те­леј­мо­на, набу­јао, и када су оне поку­ша­ле да га пре­ско­че, она упад­не у тај набу­ја­ли поток, ода­кле је дру­га сестра са муком изву­че. Била је мокра од гла­ве до пете. Сестра се пре­пла­ши и кре­не да трчи назад у мана­стир да зове оца за помоћ. А њој каже: „Ти ходај, само немој да ста­јеш“. Пут назад до мана­сти­ра је уства­ри био један вели­ки успон, па сестра, иако је трча­ла, није могла да стиг­не брже од два­де­сет мину­та. Док је дошла до оца, док му је рекла, док су кре­ну­ли, про­шло је још толи­ко. Била је то зима и тем­пе­ра­ту­ра је била испод -10 сте­пе­ни. Када су је поку­пи­ли на путу поред пото­ка, она је дрх­та­ла као прут. Тако је дрх­та­ла и после 45 мину­та, коли­ко је потреб­но да дођу до нас. А апо­стол­ник на гла­ви је био смр­знут и крут као да је од лима. Коса пот­пу­но мокра. Сат и по вре­ме­на је она­ко мокра про­ве­ла на -10. Пре­па­ла сам се! Мисли­ла сам „Она ово неће пре­жи­ве­ти.“ Поред свих боле­шти­на које су је пра­ти­ле од детињ­ства, мислим да је пре­ле­жа­ла и менин­ги­тис.
Уто­пли­ли смо је, осу­ши­ли и она је легла да спа­ва. Ују­тру... гле­дам је, загле­дам. Ништа... пона­ша се нор­мал­но. Пока­зу­је зна­ке живо­та и живах­но­сти. Питам је:
„Како си, сестра Невен­ка?“, а у гла­су се позна­је да сам је већ пре­жа­ли­ла.
„Добро сам, није ми ништа.“
„Како ништа? Јел` те боли гла­ва?“
„Ма, не боли ме ништа.“
Загле­дам је непо­вер­љи­во оче­ку­ју­ћи да ипак нешто при­зна. Ма, ништа... ни кија­ви­ца.
Не знам шта нас је тада чува­ло. Бог сва­ка­ко, али ми смо непре­ста­но хода­ли на иви­ци про­ва­ли­је. Можда је то мла­дост, можда лудост. Не знам! Нико није раз­ми­шљао. „Да је бла­го­сло­ве­но“ и ишли смо без­бри­жно. Има­ли смо духов­на кри­ла и ника­да се нико­ме ништа лоше није дого­ди­ло. Биле су то срећ­не годи­не нашег духов­ног детињ­ства. То нам је наш отац пру­жио током нашег крат­ког зајед­нич­ког живо­та. Љубав, радост, сло­бо­да, баш као деца. Све је изгле­да­ло као игра.
Бла­го­да­рим Богу, Који је био дете, који се тада пои­грао са нама децом. Мно­ги од нас ника­да нису били деца. Отац нам је сви­ма дао оно што нисмо има­ли. Надок­на­дио је живот­не про­пу­сте и убла­жио живот­не ране. Нека му Господ узвра­ти!

facebook.com/manastirbrnjak.brnjakmonastery