Самоиспуњавајуће пророчанство и Мт. 8:13

Да ли сте некада чули за ефекат Розентала или другачије речено, „самоиспуњавајуће пророчанство“? И какве то везе има са стихом из Јеванђеља по Матеју, 8:13: „како си веровао нека ти буде“?
1968. године психолози Розентал и Џејкобсон су спровели један експеримент. Учитељима једне школе су представили насумично изабране ђаке као посебно надарене, иако то није било засновано на неким истраживањима нити испитивањима. Притом треба рећи да ни сами ученици нису знали да „учествују“ у експерименту, то јест, на који начин су представљени наставницима. Након неколико месеци, управо ови ученици су постигли изузетне резултате. Зашто? Зато што су наставници, верујући да су ти ученици изузетни, несвесно пружали више подршке, пажње и позитивних сигнала, што је код деце појачало самопоуздање и мотивацију.
Како делује овај Розентал ефекат? Учитељ мисли да је неки ученик „посебно паметан“, самим тим га подстиче, даје му више пажње и топлине. Дете осећа поверење, његова повратна реакција на ово поверење је појачани труд и рад. Због тога долази до потврде очекивања учитеља, дете има боље резултате, учитељ „доказује“ своју претпоставку. Овај процес се убраја у оно што сте можда већ чули, самоиспуњавајуће пророчанство (self-fulfilling prophecy). Идентични резултати, само супротног смера, постигнути су и када су ученици представљени као ниско мотивисани и непослушни. Испоставило се да понашање наставника уопште није било усмерено на корист ђака, они су били мање мотивисани јер „нема сврхе“, „све је узалуд“, итд. Мање ће хвалити ђаке, мање их подржавати, врло често несвесно изоловати… Зато што су несвесно уверени да ђаци „немају довољно капацитета“ или „нису довољно паметни“. Јасно вам је самима како су сама деца реаговала на овакав став, да ли су желела да се труде…
Зашто сам навео овај експеримент? Зато што одлично показује каква је наша, људска, природа. Ако (чак и несвесно) мислимо да је нешто вредно труда, онда ћемо уложити некада заиста огроман напор, толики да ћемо се сами зачудити да смо тако нешто у стању да учинимо. Али је ово веома важно, ово је суштина – да имамо уверење да је нешто вредно и достојно труда.
И ту долазимо до онога што често лежи у корену многих наших духовних и душевних (психолошких) проблема. Ми смо (често несвесно) актери експеримента у коме смо истовремено наставници и ђаци. Сами себе сматрамо „лошим ђацима“… И онда наравно, да „нема сврхе“ трудити се у раду на себи, „не вреди ништа ни покушавати…“ да променимо своја уверења, ставове, обрасце мишљења и понашања. То јест, присутно је врло снажно мишљење, наша увереност да ми сами нисмо достојни уважавања, вере, љубави и поверења. Ни Божијег, ни других људи, али ни нас самих.
Шта мислите, да ли је могућ другачији експеримент? Зашто не бисмо пробали да будемо као наставници који су имали „надарене“ ученике? Да се према себи односимо са поверењем, са уверењем да можемо много, да можемо да променимо своја уверења, да превазиђемо своје душевне немоћи, своје трауме (ране) зато што је Бог са нама, близу нас, жели да буде део наших живота и да нам помогне? Да чак и када нам нешто не пође за руком, да наставимо да храбримо и подстичемо себе? Баш зато што знамо да носимо потенцијал у себи, да имамо дарове Духа Светога (које смо добили у Тајни Миропомазања, сећате се, „печат дара Духа Светога“?), да имамо таленте које смо позвани да развијамо у себи? Да знамо и да смо убеђени у истину да се Бог тако односи према нама? Да нас види као некога ко има огроман потенцијал, само ако почне да верује у себе макар делић вере колико Бог верује у нас.
Ово не значи да ми треба да идеализујемо себе. Не. Али, ако макар покушамо да погледамо на себе онако како нас Господ гледа, бићемо у стању да искрено и смирено увидимо своје недостатке, своје немоћи и да наставимо да волимо и негујемо себе, баш зато што наш Наставник (Мт. 23:10) у нама види ђаке са великим потенцијалом, са великим талентима. И подстиче нас и верује у нас. И жели да и наша вера буде таква. Као што је у Јеванђељу говорио свим оним људима и женама који су од Њега тражили исцељење.
„Вера твоја спасла те је…“;
„По вери вашој нека вам буде“,
„Не бој се, само веруј“…
Мислите да је ово само „психолошка“ прича?
Шта нам говори Црква, Свети Оци?
Хајде да чујемо шта нам на тему вере у себе, смирења и самоуважавања говори учење Цркве:
„Самоуважавање је врлина захваљујући којој верујући човек признаје и цени достојанства које му је Бог даровао, више него сва остала створења… Самоуважавање представља снажан штит од искушења греха, снажну побуду на трпљење и усавршавање у врлини, богати извор љубави и захвалности према Богу за добијене дарове, а такође и љубави према ближњем који је такође саздан по образу Божијем… Смирење није супротстављено искрености и љубави према себи. Напротив, што се више хришћанин прониче високим достојанством своје природе и узвишености свог призвања, то ће више знати како да цени дарове које је Бог дао њему и ближње, признајући притом како своје недостатке, тако и своју зависност од Бога у свему“. „Учење православне хришћанске вере – катихизис Румунске Православне Цркве. (Învăţătură de credinţă creştină ortodoxă).
„Није довољно само веровати у Христа, потребно је веровати још и у себе, рекла је једна жена, Немица, лутеранка. На почетку су ми се ове речи учиниле нетачним, међутим, када сам размислио, схватио сам да имају важан и дубоки смисао и да су итекако тачне; веру у себе је такође неопходно имати. Управо се ове речи оправдавају на мени или боље рећи, неиспуњавање ових речи се лоше односи на мене, управо када ја, стојећи у храму пред мноштвом народа или пред моћницима овог света, губим веру у себе, у своје људско достојанство, свој чин, своје снаге – нисам у стању да говорим, од страха се узнемирујем и реч замире на мојим уснама и у мом срцу. Овде се и невољно слажеш да није довољно само веровати у Христа, потребно је још веровати у себе; без вере у себе човек је – ништа. Мноштво добрих помисли, подухвата, замисли замире у њему управо из неповерења у себе, због свог пасивног односа према свима и према свему!“ Свети Јован Кронштатски

tvrdjavaistine.org