Никада нису присутни у вашој радости, у вашем стварању, јер не могу да се претварају да су радост.
У њима је толико горчине која испуњава њихово постојање и никада се не могу насмејати, не могу препознати и честитати твој труд и зато бирају бег, тишину, одсуство ...Ако их позовеш, они никада не дођу, а ако их не позовеш, они те криве јер их ниси звао. Они постају „пријатељи“ на фејсбуку да марљиво „гледају“ ваше активности, али без да се радују вашим делима.
У твојим тугама?
Увек ће их први приметити. Да донесу катастрофу. Да покажу да саосећају са тобом ...С тобом суде другима и са тим другима суде теби ...
А шта је најтрагичније?
Мисле да њихове речи неће проћи кроз тебе. Али, неко ко чује критике је сигуран да је мера њихове злобе таква да ће желети да је пренесу чак и на дотичну особу... Врло брзо…
Које је решење? Никако свађа или директни сукоб... Али чудесно: Укључите и пошаљите поруку: ′′Господе помилуј их"! Можда ће молитва за оне који суде створити у њима дан када ће зауставити горку реч љубоморног прекора и родити блажену Реч молитве и покајања.
Нека тако буде. Амин.
Монахиња Софронија
facebook.com/pra17