Како опростити Богу?

Учење опраштања људима и Богу: како пронаћи мир у својој души и прихватити неправду света у коме живимо.
Прича о немилосрдном повериоцу је једноставна и јасна. Она допуњује и илуструје молитву „Оче наш“: „И опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима нашим“. Ако желимо да нам Бог опрости безбројне грехе, онда морамо научити и да опраштамо онима који нас вређају. У суштини, прича нам поставља питање и даје одговор на њега: „Ко желите да Христос буде за вас на Страшном суду? Да делује као тужилац или као адвокат? Његову улогу бирате сами: ако сте заступник својих кривичника и непријатеља пред Богом, онда ћете сами добити право да узмете самог Христа за свог заступника“. И све би било у реду да нас ова прича не ставља пред најтежи избор на свету, који се може направити само радикалном променом вашег модела погледа на свет.
Прича о немилосрдном повериоцу лако улази у монашку заједницу. Овде је све јасно. Па, опрости игуману ако је неправедан према теби, или брату ако је груб према теби. Уопште, опрости свима све и заувек. Удуби се у дух живота светих отаца. Уосталом, како су лепо писали о томе. Отелотвори у свом животу модел људског јединства по лику Свете Тројице: једна природа у многим личностима које живе у љубави и хармонији.
Твоје „ја“ је твој его, згази га. Не дели свет на себе и друге.
Не постоје „они“, постоји само „ми“. Понашајте се према другима као према себи, пожелите им исто што желите себи. Пажљиво погледајте и видећете Христа у свакој особи. И бићете срећни у овом и у следећем животу.
Опроштај у свету
Да, за монаха то звучи као песма. Али не и за мирјане који се крчкају у паклу модерног живота. Ако сте сами, немате породицу, децу или вољене, онда ви, савладавајући себе, учите да волите, опраштате и смирујете се. Јер свака увреда, бол и тако даље које вам се нанесе, чак и ако је то сама смрт, све се то тиче само вас.
Али шта ако нисте сами? Како можете опростити, на пример, судији који је, за новац, ослободио убицу јединог храниоца велике породице? Како можете опростити оцу ономе ко је силовао и брутално убио његову ћерку? Како можете опростити онима који су се унајмили за новац да униште наше мале светове, збришући градове и села у којима су људи живели? Како можете опростити онима који су куће претворили у рушевине, лишили хиљаде људи здравља, смештаја и наде у мирну старост? Приђите таквом нитковцу, загрлите га и реците: „Да, злостављао си моју ћерку, убио ми жену, уништио наш дом… Али у реду је, и даље те волим и опраштам ти. Ми смо деца истог Адама. Нисам увређен.“ Је л’ тако? Дефинитивно нећу моћи то да урадим.
Пре мање од сто година, невина деца и цивили су на исти начин гинули. Немоћни старци су на исти начин губили своје домове. Мајке су губиле синове, жене су губиле мужеве, деца су губила очеве. Нико од њих није остао на земљи. Ни они који су убијали, ни они који су убијани. Ни они који су пљачкали и силовали, ни они који су патили и били мучени. Али негде, тамо су?
Сигуран сам да је оно што је започето на овом свету настављено на оном свету.
Али какве? Можда су сада жртве неизрециво срећне што нису биле џелати, што нису водиле људе у гасне коморе, већ су их водиле. Чак и у души атеисте, нешто говори да ће морати да одговара за све. Али парабола није о томе, већ о нечем другом…
Ради се о томе да морамо да опростимо, и то не тамо, на оном свету, већ овде, на овој грешној земљи. Опростити не само људима, већ и Богу. На крају крајева, много тога се може рећи против Њега, зар не? Богу мора бити опроштено што сви други имају нормалну децу, али моје је рођено са инвалидитетом. Што мој живот пролази у сиромаштву, болести и тузи, док другима све иде „у чоколади“. Што је моје дете, или млада жена, или муж умро од рака, оставивши ме самог. Упркос чињеници да нисам ништа бољи, али ни гори од других људи. Најглупља ствар коју сам чуо са усана свештенства је како су покушавали да оправдају Бога у овим случајевима. Мислим да се ни Богу то није допало. У књизи о Јову, Он је рекао: „Лажно сте говорили о мени“ (Јов 42:7).
Неправедни свет: Зашто Бог ћути?
У реду, али шта би требало да радимо? Како да опростимо другима, како да опростимо Богу?
Застаните корак уназад и погледајте све споља. Шта ћемо видети? Да сви људи живе у неправедном свету. Господ то не крије. „Трка није за брзе, нити битка за јаке, нити хлеб за мудре, нити богатство за разумне, нити милост за веште; него време и случај сналазе све њих“ (Проповедник 9:11).
Исус Христос каже исто. Они који су умрли када је пала Силоамска кула нису били ништа грешнији од других. А дете је рођено слепо за своје родитеље не зато што су сагрешили. Не, он је рођен да би га Христос могао исцелити. И то је добро. Десетине других су такође рођене слепе, али нису исцељене. Тражимо значења, тражимо одговоре на питања зашто, због чега, у коју сврху. Али их нема. А Бог ћути. Он не одговара.
Ако људи нису видели правду у свету, покушавали су да је сами обнове. Ишчупали би око за око, зуб за зуб. Бог једно време није био против тога, чак је то и подржавао. Али генерално, то није исправно. Ближе крају времена, рекао је другачије: „Освета је моја, ја ћу вратити.“ И предложио нам је да се не мешамо. И ми настављамо да живимо у неправедном свету, растргани између жеље за осветом и Божјег захтева за опроштајем.
Сам Господ каже да ће нас избор да опростимо учинити много бољима него ако се осветимо. Не можете Му не веровати. Он зна шта говори.
Али ми уопште не желимо да опростимо. Чак и ако опростимо, ипак се сећамо сваке увреде до последњег детаља и у срцу се надамо да ако је ми нисмо дали нашим увредиоцима, онда ће Бог свакако моћи да је учини за нас. А ако одмазда почне овде на земљи, ми се томе радујемо, иако се трудимо да је не показујемо због пристојности.
Будимо искрени. Нисмо у стању да опростимо не само људима, већ ни Богу. Да бисмо опростили, морамо да разумемо. Тако смо створени. Али не можемо да разумемо Бога и зашто је покренуо такав пројекат где нема правде, где владају лаж, подлост и обмана. Творац неба и земље нам такође не објашњава зашто деца у Африци умиру од глади, док се деца у Америци гоје од прождрљивости; зашто неки умиру од жеђи, док се други диве ватромету фонтана; зашто неки не могу себи да приуште да се снабдевају парадајзом за зиму, док други бацају, а затим бацају десетине тона парадајза током празника Томатина. Бог не каже како су Украјинци грешнији од Британаца, а Палестинци грешнији од Немаца, зашто ови народи сада имају тако различите судбине. Постоје стотине таквих питања, и нема одговора на њих, зато се називају вечним.
Верујте у Божју промисао
Постоје ствари које су нама несхватљиве и стога бесмислене и неправедне у нашем разумевању. Али то не значи да су такве и за Бога. Он и ја имамо различите величине ума и различите размере разумевања.
Знање о микро- и макросвету (човеку, свемиру и целокупном стварању уопште) сугерише да је Творац све веома прецизно и педантно подесио.
Најмање одступање било које константе довело би до престанка постојања Универзума. А како је Он украсио овај свет? Са каквим укусом, грациозношћу, са каквом љубављу! Ово више није прагматични прорачун, већ највиши осећај лепоте. Ово је поезија у звуку, боји, материји! Све је осмишљено, све је узето у обзир! И нећу се изненадити када сазнам да је чак и једна длака која је пала на земљу била важна за одржавање реда у целом Универзуму. Можда, заиста, један замах крила лептира покреће глобалне механизме за управљање светским поретком.
Било би погрешно претпоставити да је лудило које се дешава у нашем свету необјашњиви хаос ситница, препуштених саме себи. Друга ствар је што ми то не разумемо. Оно што се дешава са нама и око нас је застрашујуће, страхопоштовање и огорчено. Али сигуран сам да је Бог, који прошлост, садашњост и будућност види као јединствену целину, све израчунао до најситнијих детаља – чак и оно што називамо нашом слободном вољом. Оно што ћемо слободно изабрати у своје време, Господ је видео још када ни ми ни сам свет нисмо постојали. А ако је тако, онда су сви наши избори у Његовим плановима унапред узети у обзир.
Само једна особа зна одговоре на вечна питања, зове се Јов. Поставио их је Богу. Он је, баш као и ми сада, био сигуран да има шта да представи Богу, да ће лако добити суђење са Богом, јер је истина на његовој страни. Бог је дошао на суђење Јову, а он је заћутао. Заћутао је не зато што се плашио и повукао од сопствене истине. Јов није био такав, јер у том тренутку није имао шта да изгуби. Не, он је разумео оно што ми сада не разумемо, научио је оно што не знамо. То је био крај суђења. Оно ће се једног дана завршити и за нас.
Имамо један начин – да се покоравамо Богу и прихватимо свет какав јесте, верујући да Господ не греши. То се зове поверење. Веровати да бол, неправда и зло имају своје место у Промислу Творца и играју своју улогу. И морамо живети како Бог заповеда. Ако Он каже: „Научи се да опрашташ“, онда је боље опростити, иако је то веома тешко. Практично искуство и посматрање говоре да нема ниједног витеза који је победио змаја, а да и сам није постао змај. Добро, узимајући мач зла у руке, постаје зло. Анђео је постао ђаво, борећи се за „правду“. И он учи људе истом. Бог нам нуди нешто друго.
Док имамо прилику и време, покушајмо да проширимо своја срца као што је Христос учинио на Голготи.
Прочитајте још: Отац Теофан (Кратиров): „Какав је смисао умирати с клетвама на уснама – боље је да опростим“
Принцеза Јелисавета је у томе успела, када је са опроштајем дошла у затвор убице свог мужа. Кнежеви Борис и Глеб су то могли. Многи су то могли. Можда и ми можемо покушати?
Ушли смо у Божји невероватно лепи свет, где има много бола и неправде. Али знамо сигурно: овде смо само гости. Овај свет нам је важан, у њему кроз искуство човек проналази свој лик. Доћи ће време, и ми ћемо отићи кући, у свет који је Господ припремио за људе од стварања света. Али за сада, будите стрпљиви, смирите се и волите, ако желите да будете са Богом.
И не заборавите да чак и на овом свету има много више добра и лепог него зла и ружног.

Савез православних новинара

vaseljenska.net