Васкрсење - остварење целокупне људске историје

Христос је васкрсао и у Христу је васкрсло цело човечанство које још увек живи смртним животом Старог Адама. Између васкрслог, прослављеног човечанства Христовог и нашег човечанства постоји онтолошки прекид (transcensus) који не може бити испуњен никаквим кретањем од једног ка другоме. Али остаје и унутрашња веза, штавише, постоји неразрушиво јединство Сина Човечијег са људским родом, према обећању „Ја сам с вама у све дане до свршетка века“, према Његовом борављењу на земљи четрдесет дана по васкрсењу, у складу с Његовим присуством у евхаристијском телу и крви, и Његовом пребивању у свету у крви и води које су се излиле из Његовог ребра. Христос живи у појединачном човеку и у Свом човечанству, и делује у њему дајући му нове снаге. И Христос оставља Свом човечанству, Цркви, у опроштајној беседи, преко својих ученика, следећи завет и обећање, узводећи Своја сопствена дела Оцу, Он позива на веру у Њега због дела Његових. „И што год да заиштете од Оца у име моје, то ћу учинити, да се прослави Отац у Сину“ (Јн 14, 11-14). „А Утешитељ, Дух Свети, тога ће Отац послати у име моје, он ће вас научити свему и подсетиће вас на све што вам рекох“ (14, 26). „А када дође он, Дух Истине, увешће вас у сву истину; јер неће говорити од себе, него ће говорити оно што чује и јавиће вам оно што долази“ (Јн 16, 13). „А сад сам вам рекао, пре него се збуде, да верујете када се збуде“ (Јн 16, 13). Опроштајна беседа не садржи само велика обећања, већ она позива и на велика дела, чији је узор дао Спаситељ: „Да не творих међу њима дела која нико други није творио, не би греха имали: а сада су и видели, и омрзнули и мене и Оца мојега“ (Јн 15, 24).

Према томе, постоји ли неки узајамни однос између земаљског живота човечанства са његовим делима и његовог будућег васкрсења које се већ догодило у васкрсењу Христовом? Не можемо тврдити да постоји непосредна веза, јер ту постоји транцензус, апсолутно чудо, нови стваралачки акт Божији, али не можемо ни сасвим одбацити такву везу, јер не васкрсава ново, већ исто то земаљско човечанство. Међутим, ми не мођемо својим мишљењем реализовати за себе ту везу, јер ту је чудо које разбија нашу мисао са њеним законом континуитета, логичког и природног. Васкрсење не може ући у нашу свест као циљ, као један од циљева, па макар и крајњи, али оно не може бити ни одстрањено из ње као руководећа идеја, као идеал ума (Кант). Оно је недостижно и неоствариво искључиво људским снагама у оквирима земаљског света са његовом узрочношћу, света којем такође предстоји да се пробрази и постане ново небо и нова земља, јер и преображава и васкрсава Бог који је васкрсао Христа, васкрсава нас Христос (Јн 5, 20-30). Али, да ли се тиме одстрањује веза између живота овога века и васкрсења. Може ли се васкрсење схватити само као једнострани акт Бога, спасоносно божанско насиље над тварју услед некакве божанске самовоље, ван узејамног дејства са творевином? Зар се сам Христов долазак у свет није збио као испуњење времена и рокова, зар он није претпостављао за себе људска дела и достигнућа у читавом човечанству и у старозаветној цркви? И, с друге стране, зар историја Цркве само зато да би припремила долазак антихриста са сваком поквареношћу и безверјем и на крају се не своди  чак и на чисту нулу добра, него на минус? наравно, не. Чак и ако је тај резултат последња деоба и последње испуњење. А ако је тако, онда сва људска дела на која нас позива Христос и даје нам узор у својим чудима, сва она имају однос према крају, то јест васкрсењу, са људске стране воде ка њему. То не уклања деловање Очеве свемоћи у свету, али ни оно не представља онтолошко насиље над творевином. Зато, као што дела имају свој интеграл у Делу, тако га и чуда имају у Чуду. Ми не можемо одредити њихов непосредни узајамни однос, не само због тога што је божанско деловање недокучиво за човека, него и због тога што ту имамо посла са човековим стваралачким задацима, где делују слобода и надахнуће. Ономе што човек мора или не мора да учини, није својствено да буде унапред познато, јер оно је ново у историји. Ту ћуте, разуме се, предвиђања и пророчанства, и говори само заповест стваралаштва и његов врховни циљ. Човеку није дато да унапред зна шта постиже или не постиже човечанство на свом путу. Штавише, ту имамо различите могућности, па према томе и условност пророчанства. Може се само рећи шта му је дато да постигне. Дела човечанска служе животу који је пребивајуће чудо Божије у овом свету и треба да воде овај привремени живот ка животу васкрсења, који је дело Божије изнад дела људских. Стога је свеопште васкрсење Богом остварени интеграл целокупне људске историје и свих људских дела. О небеском Јерусалиму је речено: „И народи ће ходити у светлости његовој, и цареви земаљски донеће славу и част своју у њега“ (Откр 21, 24).

Сергеј Булгаков

eparhija-sumadijska.org.rs