У Еванђељу Господ Исус Христос каже: ”Мир вам остављам, мир свој дајем вам”. Шта се подразумева под миром. Неки желе да се не ратује и кажу да је то мир. Кажу да је мир кад нема убијања. Свакако да је и то мир, хвала Богу, кад се не дешавају таква зла. Свакако да је мир међу људима веома важан мир. Али постоји један други, унутрашњи, духовни мир и да би стекли мир, морамо пре свега да видимо шта је у нама, да ли постоји мир у нама, да ли ми имамо тај мир, да ли живимо у њему. Ако ме мучи неки грех, имам ли ја онда мир? Или ако кршим заповести Божије? Да ли је дете у миру са оцем, ако крши уређење куће, ако крши навике куће, ако не слуша оца? Мир је, каже се, у вези са Царством Божијим. Зато су нам дате речи: “Иштите најпре Царство Божије и правде његове, а остало ће вам се све додати”. Апостол Павле каже: “Царство Божије није јело и пиће, већ праведност, мир и радост у Духу Светоме”. То је суштина Царства Божијег. И не можемо да говоримо о неком уопштеном миру, о жељи да га створимо у друштву - пре него што средимо своју кућу. Пре свега, морамо из своје куће да изнесемо мртваца, онога који је унео немир, грех, ђавола, и да избацимо из својих жеља оно што је ван Царства Божијег. “Иштимо најпре Царства Божијег и правде његове, а остало ће вам се све додати”.
На овом свету за човека нема веће вредности од њега самог, нема ништа вредније и ништа лепше и ништа узвишеније и ништа драгоценије од човека. Све што видимо очима је нешто ниже од човека, све је то мање вредности. И на овом свету нема никаква вредност већа од њега за коју треба да се бори, да је оствари. А та вредност је изнад њега, та вредност је у Богу. Зато ако хоће да има мир, човек мора пре свега да успостави мир са Богом и мир са самим собом, са својом природом, која је у суштини добра, јер је Бог човека створио добрим и јер је суштина човекове природе добра. И кад то успоставимо, тај мир са самим собом и са Богом, онда је то у ствари већ делимично остварење Царства Божијег у човеку.
А како да успоставимо мир са собом? Тако што ћемо успоставити равнотежу у нашем животу. Ми смо од тела, ми смо од земље, од материје, али ми смо и од духа. Дух је та материја која је, у ствари, душа наша, и која са нашим телом мора да успостави хармонију – да душа организује тело и његов живот и да то буде у сагласности са оним унутрашњим човеком, са унутрашњим бићем које је у суштини добро. Да се опет вратимо на грех јер сваки грех уноси у човека немир и руши му палату мира, палату његове среће као неки разбојник. Залуд је цео свет око њега миран, залуд се цео свет радује нечему, ако је он опхрван тим разбојником у себи, ако га је тај разбојник тј. грех потчинио себи. Казано је: “Коме служиш, томе си и слуга, томе и робујеш”. Грех је то што уноси немир. Да би стекао мир човек мора да га се ослободи - опет кроз покајање. Дакле, да би дошли до мира морамо да се држимо заповести Еванђељске: ”Иштите најпре Царства Божијег и правде његове, а остало ће вам се све додати”. Рекао сам већ да нема веће вредности од човека и зато на овом свету њега ништа, шта год то било, не може да задовољи. Зашто не може да га задовољи? Зато што је све мање вредно од њега.
Када је освојио читав свет, Александар Велики се ражалостио што више нема шта да се осваја. Власт му није донела радост. Не знам да ли је икоме и богатство донело радост. Има много сведочења о томе како су многи били сироти па су се случајно обогатили. Но док су били сироти били су смирени, били су радосни и весели, а кад су се обогатили, одмах су се променили, постали су други људи, поломљени тим златом, тим богатством. Ништа не може човека да учини смиреним. Каже наш Његош: ”Нико срећан, а нико довољан, нико миран, а нико спокојан.” Не може да има среће јер је срећа у Богу, радост је у Богу, све је то тамо. А земља је само нешто што нам омогућава да материјално живимо, да једемо, да пијемо, да физички одржавамо тело, али не може да задовољи оно унутрашње биће човека, ону боголику душу – јер она тражи Бога.
Наша душа тражи Бога. Као што цвеће на прозору тражи сунце и окреће се према њему, тако и наше биће тражи Бога, и кад га не хранимо Богом, ми смо несретни, наша душа је несретна, наша душа је гладна, наша душа је гола, наша душа је болесна, наша душа је никаква. Он је тај наш мир, ван Њега нема мира, а поготово нема мира безбожницима. Каже се у Светом Писму: “Нема мира безбожницима, каже Бог мој.” Нема мира, јер не може да га буде, пошто је мир само тамо где је Бог, а тамо где нема Бога, тамо опет не може бити празно, тамо је сатана. А у сатане нема мира. Сатана само хоће немир, рат, уништење.
Дакле, да би остварили мир у нашем дому, ми морамо да почнемо испочетка. А тај почетак смо ми сами. Ако хоћеш некога да препорађаш, мораш прво себе да препородиш, а ако себе препородиш, онда си пола света препородио. Према томе, мир треба пре свега да имамо у самима себи, у свом бићу. Тај мир је Царство Божије: “Иштите најпре Царство Божије и правде његове, а остало ће вам се све додати”. Тај мир је оно што симболизује и представља Царство Божије у човеку.
 

архимандрит Јулијан (Кнежевић)