Мора се избећи очајање због пада

Много смо пута рекли да је очај страшнији од греха. Зато се црква труди да нас на сваки начин заштити од њега, будући да врло добро зна да ће човек на овај или онај начин погрешити. Немогуће је не дозволити да се ово догоди. Али оно што се мора избећи је очајање због пада. Бог не пита, а још мање се радује кривици и очајању човека који је погрешио у свом животу. Много пре него упаднемо у грех, Он зна да ће се то догодити,  па има план спасења за сваког од нас. Све док то радо прихватамо. Ништа, па чак ни наш пад, Бог не оставља неискоришћеним, за све Он има план.

Зато ниједан грех не може бити узрок и препрека нашег одвајања од Бога. Једино онај због  којег се не кајемо и не тражимо милост Божију. Ниједан грех или грешка не могу издржати више од Његове бескрајне милости. Бог нас воли лудо, манично, са страшћу и љубављу до крста и смрти, смрти која рађа живот. Нема шансе да било које своје створење остави ван својих руку, чак и ако смо му некад са оклевањем пружали руку. Бог никада неће испустити ову руку са свог длана љубави. Немојмо то никада заборавити. Руку која је пружена Богу, он  држи заувек.

У житију светог оца Јосифа Исихасте помиње се да је једном приликом пао у велигу тугу. Задесило га је велико и тешко искушење. Био је толико психички потресен да је плакао као мало дете. Неко ће питати: "Да ли и светитељи плачу?" Наравно да плачу, и пате, и тугују. И они су само људи. Они нису ни замишљени идоли ни суперхероји, то су људи крви и меса, са душом и емоцијама. Са врлинама али и гресима. Они нису ни савршени, ни беспрекорни, нити све знају или решавају. Они су  људи вере који се храбро и искрено боре.

Тако је свети Јосиф  почео да се моли за избављење људи од  бола и туге у маленој цркви своје колибе. И ту се, у његовим сузама и тузи, у тишини Свете Горе, појављује Богородица. То је оно што Бог ради, он се појављује када смо на крају наше издржљивости . За Бога нема краја, Он све обнавља и благосиља, чак и најтеже тегобе.

И Богородица му каже: "Нисам ли ти рекла да положиш сву своју наду у мене? Зашто очајаваш?" Он се погнуо и почео да плаче. Дјева Марија му каже: „Положи наду у мене и не губи храброст своју.“ Затим му каже: „Дођи и узми Христа“ и пружи му Детенце. Старац је био бојажљив и није усудио да узме Бебу. А мало дете, Беба, напустило је мајчине руке и загрлило га и помиловало три пута.

Ово место где је Богородица стајала и рекла му ове речи, до данас мирише. Толико је година прошло  од када је светитељ боравио у пећини, али и дан данас у маленој капели где је стајала Пресвета осећа се интензиван мирис.

о. Ливиос

plibyos.blogspot.com