Кога ћемо све срести у храму Божијем?

Кога ћемо све срести у храму Божијем?

Црква је Богочовечанска непролазна истина. Вечна и непобедива невеста Христова. За њу је сам Господ рекао: „Сазидаћу цркву своју и врата адова неће је надвладати" (Мт. 16, 18). Она је Нојева барка која и данас плови кроз немирне таласе бура овоземаљских, али и та која им несумњиво храбро одолева. Она је наша бања Витезда, која нас лечи и храни. Не лечи нас само од телесних болести, него првенствено од духовних обољења, од греха и грехопада. И не храни нас само овоземаљском храном, него храном живота вечног, како је написао Свети владика Николај: "Храна вечна, храна чиста, тело и крв Живог Христа" - дакле светим причешћем. У њој, пре него игде друго установљен је Богом благословени поредак. А места има за све и свако има своје место, уколико има љубави ка Богу и ближњем. На шта нас упућују и две највеће Божије заповести:

"1. Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом.

2. Љуби ближњега свога као самога себе."

У сваком парохијском храму, између осталих, угледаћете свештеника. Он је тај који служи. Служи Богу и роду. Он за нас предстоји у најинтимнијем чину, најлепшем изразу љубави, оданости и поверења човека ка Творцу, а то је молитва. Саборна молитва у храму је незамењиви део живота сваког хришћанина. Свештеник који је мали апостол, рокополагањем добија тај свештени дар да буде својеврсни проводник благодати Божије, да је дели и умножава. Зато му прилазимо, целивамо десницу а он нас именом Господњим благосиља. Свештеник је онај који носи и проноси љубав. Увек и свуда, прво ка Богу а онда ка човеку. Па и када уплашени дођемо први пут у храм, он нас очински дочекује. И када види да често нисмо ни свесни где смо дошли а ни зашто, пушта нас да се привикнемо на дух који је потпуно супротан духу света. Чека да се умиримо, да нас не уплаши, не оптерети и не дај Боже не отера. Јер смо као људи осетљиви, горди, склони да окренемо леђа чим неко покуша да нас исправи и упути на супротно нашим лошим навикама, а камоли ако нас неко укори, и то једино и искључиво за наше добро и за наше спасење. Молимо се за своје свештенике, да им Господ да непоколебљиву веру, смирење, трпљење и снагу која је потребна за борбу сваке врсте у овом свету, али и са духовима поднебесја, који ће увек пре него нападну нас-напасти њих. Свештеници су наши лекари. Ако се лекар разболи и пацијенти неминовно тону у стање обољења.

У храму ћете срести у упознати дивне људе. Браћу и сестре за цео живот и што је најважније за вечност. Са некима ћете бити у добрим односима а са некима у још бољим. Душе се у храму присније осете и вежу. Они ће вас крепити, бодрити, бдиће над вама када је то потребно. Молиће се за вас и бити ваша породица. Духовна породица, која је често много чвршћа од оне телесне која нам је рођењем дата. У овој породици су сви једно у Христу Исусу. Он је посредник сваке те свезе и љубави. Хришћани су најдивнији људи, они због којих Сунце и даље сија а Господ нас све милошћу грли и љуби. Због таквих душа и ми немирни имамо прилику да се покајемо, да се поправимо, да преумимо и презремо своје грехопаде. У нади да ћемо једног дана престати са чињењем истих.

У храму ћете срести и оне, који су ту јер негде морају бити. Али Господ све прима. Допушта да су ту. И њих лечи као што лечи све нас. Често имамо прилику видети и "ревнитеље"  (под наводницима) који су иначе добре душе али немају меру и изгубе осећај. Који без благослова свештеника шетају као "мини самопрокламована патролица", исправљајући све око себе а собом се ретко баве, јер просто не стижу од свих оних који их окружују а које "морају исправити". Па ћете тако срести бакицу која се обраћа једној девојци која је први пут ушла у храм, просто је добила призив, а нити зна где је дошла а још мање шта се ту заправо дешава. Но љубављу и милошћу Божијом дошла је и то је оно најважније. Стала је пред икону Пресвете Мајке Божије звану "Умекшање злих срца", на којој су приказани мачеви уперени у срце Пресвете Богородице. Бакица јој је пришла и рекла: "Видиш дете, један од ових мачева је и твоја кратка сукњица. Немој жалостити тако Богородицу". Девојка се постидела, ражалостила и изашла из храма. Питање је да ли се икада више вратила...Исто тако, имате оне који ће вас након литургије зауставити питањем: "Зашто се ниси ни данас причестио? Да ниси под епитимијом?" Све и да је тако, свештеник је једина особа са којом се разговара на ту тему. И све радити по благослову а нарочито прилазити светој чаши. Па и када је епитимија у питању (ако јесте уопште), но то није тема за љубопитљивце. Уз то што је неприлично уз то је и непристојно. Такође има и оних који ће вас прекорети зашто нисте дали прилог на тас. Не знајући стање онога коме се обраћају.

Има свега, али је то из разлога јер су и у Цркву људи. Сви смо позвани на светост, а Црква нам је дата да ту светост задобијемо. Не да је заслужимо, јер је заслужити нећемо.

С тога у миру, без очекивања да ћемо тамо срести само анђеле и непогрешиве, са љубављу у срцу ка свима и свему, похитајмо у своје храмове. Ту смо сви како бисмо се поправљали и уподобљавали онима који су већ стали међ анђеле и свете, и којима се дивимо док гледамо раскошне и блиставе иконостасе. Те мале, предукусе раја..

Господ се дели бесплатно на исцељење сваке немоћи. Исти Онај Који је победио, смрт, свет, ђавола и сваку другу препреку која нас је прародитељским грехом удаљила из станова Оца Небеског.

Звона звоне, позивају.
Одговор ћемо дати да ли смо се одазвали.

Како је и сам Спаситељ рекао: "Јер је много званих, али је мало изабраних." (Лк.14.24)

????✏️Горан Маринић

Извор: Блог Вармеј https://varmej.blogspot.com/