Епископ Фотије: Беседа о старом и новом човеку

Семе које падне на земљу мора да умре, да би родило род. Ако не умре, по речи Христовој, онда једно остане, ако ли умре, род многи доноси. То значи ако неко жели да задобије нови живот, мора да умре. А шта то умире? Умире стари човек. Шта чини старог човека? „Похот плоти, похот очију и сујета живота“ (1. Јн. 2, 16). То су главне одлике старог, телесног човека. Другим речима, стари човек у нама је наша пала природа са страстима и гресима. То треба да умре у нама, да би из нас проклијао нови живот. Стари човек је обличје (образ), а нови подобије. Обличје наслеђујемо по рођењу, биолошки, а подобије усвајамо вером и подвигом (слободом). Са човеком се, дакле, мора догодити исто што и са семеном које падне на земљу. Оно умире да би из њега проклијао нови живот – клас. То је слика (икона) васкрсења, али и преображења. Свети Оци ово преображење виде и као исцељење старог човека и облачење у новог, одуховљеног. И то се дешава дејством благодати Божије. Све оне способности (силе) човекове, било духовне било телесне, које су у старом човеку литургисале (функционисале) пара фисин (противно природи) почињу да се исцељују и дејствују ката фисин (по природи, сходно природи). Тако сада у новом човеку, оне силе (страсти) које су тежиле злу, почињу да се преображавају у врлине. На пример, нови човек почиње да осећа гнев према греху и злу, његов немир и несмирење се преображавају у смирење, нетрпељивост (егоизам) у трпељивост и заједништво, стомакоугађање у уздржање. Једноставно, сви пороци и страсти уступају место врлини. Умирањем и васкрсавањем новог човека достиже се духовно стање које Свети Оци називају благодатним стањем „сина и кћери“. То је стање детета и човека Божијег, обоженог и обученог у Христа, као што и певамо у тропару крштења: „Ви који сте се у Христа крстили, у Христа сте се обукли“ (Гал. 3, 27). У старом, телесном човеку иза сваке страсти крије се деловање одређене демонске силе. Преко страсти у нама, демони имају приступа нашем бићу, нашој души и уму. Најтеже је стање када демони имају приступ човековом срцу и грехом и страстима га учине каменитим и неосетљивим. Сетимо се приче о сејачу и семену (Мт. 13). Каменитом срцу приступају демони и узимају реч Божију из њега, тако да „не може род родити“ (Јн. 15, 4). Реч Божија (Христос) може у човеку да узраста само сходно његовом благодатном стању, и то стање је, наравно, променљиво. Неко може из стања окорелог срца, покајањем, да постане добра јеванђелска земља – добар, нови човек; а исто тако може да се деси и обрнуто – од доброг човека да се падне до ада. Та стања у току живота пролазимо сви, па чак и у току једнога дана или тренутка. На пример, ако прихватим само једну богохулну помисао против Бога и брата, моје срце се помрачује и постаје немилостиво и каменито. Свети Оци говоре: да бисмо се спасили од деловања демонских сила, морамо првенствено да очистимо свој ум, да детронизујемо сатану из свога ума и да задобијемо „ум Христов“ (ми ум Христов имамо). Свети Оци борбу за новог човека виде првенствено као умну борбу. Ако ту битку не добијемо, може се рећи да се још увек налазимо у „Египту“ јер умом робујемо страстима и помислима. Тумачећи први псалам (Блажен човек који не иде на веће безбожничко...), Богоносни Оци кажу да се он првенствено односи на умну борбу. Блажен је човек, то јест постаће блажен онај који се не саглашава са нечистим помислима (логизми), јер ће га оне, уколико их прихвата, поробити и задржати у сфери греха и смрти (Египат). Дакле, без умне борбе се не може духовно напредовати. Да су Адам и Ева били опрезнији у том смислу, не би пали. Ева се прва сагласила са сатанским нашаптајем – помишљу (ми бисмо данас рекли да је примила један умни СМС од ђавола), који је противан Богу. Бог је рекао Адаму и Еви: „Ако будете јели са овог дрвета, умрећете смрћу“ (1. Мојс. 3, 3). Сатана говори супротно: „Нећете ви умрети, већ ћете бити као богови“ (1. Мојс. 3, 5). У томе је суштина умне борбе. Ђаво је „отац лажи“ (Јн. 8, 44) и увек говори лаж, поробљујући човека неистином да би га одвојио од Бога. Зато су Оци наглашавали велики значај „разликовања духова“ (1. Кор. 12, 10), то јест помисли. Треба увек да се питамо да ли је помисао која нам долази од Бога или не? Да ли ме приводи добру, води путем спасења или не? Стари човек робује умним фантазијама и сликама и руководи се њима, не знајући често да се иза њих крије сам човекоубица од искони – сатана. Старац Јефрем из Аризоне каже да помисао, када долази човеку, на почетку изгледа као мрав (мигмиголеон). Ако је одбијемо – ништа, мир. Ако је прихватимо, она се претвара у лава који нас прогута. То је демонско лукавство. Данас сатана држи у власти многе људе и поробљује их преко мобилних телефона, интернета, Фејсбука и уопште виртуелне реалности и другог, убацујући преко ових медија своје слике и представе и поробљавајући тако на жалост многе. Данас су на тај начин нападнута чак и мала деца. Нови човек у нама, као што смо већ рекли, не може заживети док не очистимо свој ум, како би он у потпуности могао бити посвећен Богу. Чистота ума узводи човека ка чистоти душе, а као плод тога двога задобија се чистота срца. Задобивши чистоту срца, по Господњој беседи о блаженствима, човек бива оспособљен да умним очима „види Бога“ (Мт.). Човек је толико широко, дубоко, узвишено биће. Може, дакле, до ада да се спусти, али може да се уздигне и до боговиђења. По Светим Оцима човек може да живи на три различита нивоа, тројако: на паганском нивоу (када њиме доминирају најниже страсти и грех; природне и противприродне). Данас се, на жалост, то стање потпуне помрачености покушава назвати нормалним, што не помаже човеку, него га још више сурвава до ада. Овде мислимо на покушај легализације педерастије и содомије и сваке врсте телесне и умне изопачености, које су по Светом апостолу Павлу, последица умне нечистоте: „И како не марише да познају Бога, предаде их Бог у покварен ум да чине што је неприлично“ (Рим. 1, 28). Други ниво на којем неко, по Светим Оцима, може да живи је старозаветни ниво, када се живи узвраћајући зло за зло, зуб за зуб, око за око (2. Мојс. 21, 24) и не може да се опрости другоме. То је оно старозаветно у нама. Трећи ниво је новозаветни. То стање је оно стање у којем се човек уподобљава самоме Христу и живи философијом крста – распињући се непрестано у љубави према Богу и ближњему. Могли бисмо слободно рећи да нови човек заживљава у нама тек када ступимо на новозаветни ниво и постајемо слични Христу. Свети Оци говоре да и у том новозаветном уподобљавању Христу постоје различити духовни степени. Сетимо се јеванђелске приче о сејачу и семену, која каже да један доноси плод по тридесет, други по шездесет, а трећи по сто (Мт. 13, 8). То значи да ми ни у новозаветној Цркви не достижемо сви исти степен светости, то јест обожења. Зашто? То је тајна, тајна слободе и љубави. Уколико неко има више љубави према Богу и ближњему, утолико ће он и више напредовати – уподобљавати се Христу. О овоме нам говори и јеванђелска прича о талантима (Мт. 25). Старац Силуан Атонски каже да онај ко је узнапредовао у духовном – новом животу (монах, хришћанин), почиње у себи да осећа троструко деловање благодати Божије. Благодат прво почиње да дејствује у уму (деловањем благодати „отвара се ум“ за разумевање Божанских тајни). Затим она наставља да делује у души да би се, по старцу Силуану, на крају осећала и у телу. То је стање када је целокупна личност прожета и сједињена са Богом. Оно би се по старцу Силуану могло назвати обожењем (теосис) човека. Други Оци су то исто називали „благодатно стање сина“. Да су многи светитељи Цркве достизали тај ниво обожења, показују њихове нетрулежне мошти, којима их је Бог прославио овде на земљи, пошто су они прославили Њега својим животом. Да се вратимо на почетак: „Ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га“ (Лк. 17, 33). Какав живот? Мимо Христа, земаљски, ограничен, родбински... Живот који нас држи детерминисаним смрћу (као кад се пиле налази у јајету). Потребно је изаћи из те љуске, како бисмо предокусили нови живот, који нам се дарује у Цркви Христовој, то јест боље рећи који нам сам Христос дарује у Литургији Цркве. Тек у Литургији доживљавамо плодове новог живота и новог човека и узрастамо из мере у меру, док не достигнемо „меру раста пуноће Христове“ (Еф. 4, 13). Ово би укратко било наше скромно размишљање о овој теми – семену које умире да би родило нови и богат род. Ми смо сви то семе које ће умрети када дође време наше смрти. Тада тело предајемо земљи док не дође Васкрсење. Тек у светлости Васкрсења биће потпуно јасно колико је свако од нас стекао у себи новог, христоликог човека. То ће нам бити и мера на праведном Суду Божијем и по томе ћемо у крајњем случају задобити своје заслужено место у Царству небеском. Амин. Епископ зворничко-тузлански Фотије