Сергеј Фудељ : Увек и свуда сачувати топлину срца…

Сергеј Фудељ : Увек и свуда сачувати топлину срца…

И човек и засебна историјска Црква издају хришћанство уколико се успокојавају на спољашњем, уколико не куцају на двери духовног Царства. Спољашње хришћанство није хришћанство. Оно је посветовљење, то јест најопаснија издаја хришћанства. Одступање наше, то јест свих они што ‘ваљда верују’ од вере је зашло толико далеко да се никаквим благочастиво-умереним разговоима о нарушавању црквених типика ништа неће постићи… Црква је заиста света и непорочна, али је та светост невидљива и недокучива. Видљива је у цркви пре свега мрља зла на златној ризи. Векови напретка у спољашњем хришћанству научили су нас управо томе да себе штедимо од сваког напора, то јест, не тражимо узак пут… Хришћанство је пасхална ноћ човечанства што стоји пред ‘вратима Царства’… Сваки грех улива воду у вино вере, и што је више воде, то је мање вина… Отпавши од смирене светости, вера је пошла пустињама духовних училишта, обликовала се у опекама богословских радова, књига које никога ни у шта нису убеђивале, венула под сунцем обредног благостања. И дође крај вере, крај хришћанског пута… ‘Доказати’  научно, у смислу рационалистичком, постојање Бога је немогуће, и ‘помиривати’ такође ништа не треба. Потребо је управо супротно: потребно је да наука ‘докаже’, докаже саму себе, потребно је нагнати науку да начини још један, одважан корак напред, и пустити је да сама угледа вечне видике што јој се отварају... Треба одбацивати лутернаство, а  не лутеране, папство, а не католике. Постоји само једна једина Црква, Православна Црква, али њене тајанствене везе са хришћанима Запада, па и лутеранимма, нама су недокучиве, а оне заиста постоје, и ми знамо да на Западу има хришћана који се далеко више налазе у Цркви него многи од нас… 

Смисао живота је страшно прост: старати се да се свуда и увек сачува топлина срца, знајући да ће она бити још неком потребна, да смо ми увек потребни још неком…

srodstvopoizboru