Старац Порфирије : Када издвајамо себе, нисмо хришћани

Када издвајамо себе, нисмо хришћани. истински хришћани смо када живимо сједињени у Христу, односно када доживљавамо јединство у Цркви Његовој са осећањем једнога. Стога се Христос моли Оцу Своме са речима: ... Да буду једно. Он то стално понавља, а и апостоли то свугде наглашавају. То је највећа дубина, најдубљи смисао речи Црква. Ту се крије њена тајна - да се сви људи сједине као један човек у Богу.
Када нас Христос повезује, не постоје раздаљине. Кад ја одем из овог живота, то ће бити боље. Бићу вам ближи.
Шта је боље: да си благ, смирен, спокојан, да у теби влада љубав, или да си нервозан, мрзовољан, и да се са свима препиреш? Свакако, узвишенија је љубав. Али многи застрањују у нешто друго.
За многе људе, међутим, религија је борба, агонија и немир. Зато многи сматрају "религиозне" људе за несрећнике јер виде у каквој се мизерији налазе. А и јесте тако. Јер, ако човек не схвати и не доживи дубину религије, онда религија постаје болест, и то страшна болест, тако страшна да човек губи контролу над својим поступцима и постаје безвољан и немоћан, испуњен агонијом и немиром, тако да њиме руководи зли дух. Такав човек врши метаније, плаче, виче, тобоже се смирава, а све то смирење је уствари сатанско дејство. 
Неки такви људи доживљавају религију као неку врсту пакла. У цркви метанишу, крсте се, говоре: "Ми смо грешни и недостојни", а чим изађу из цркве, почињу да псују и хуле на светињу ако их неко макар мало увреди. Потпуно је очевидно да је на делу демон.

pouke