Трка

За викенд сам трчао дуж Воробјовског насипа. Тридесет метара испред мене је живахно трчало мршаво девојче. Почела је да тражи нешто по џеповима спортске јакне, и одједном су из џепа полетели неки папири на све стране. Она то није приметила, трчала је даље.
Додао сам гас, видим – новчанице пресавијене на пола. Не нешто много, можда око хиљаду – две. Добро је што нема ветра. Спретно сам их сакупио све и кренуо напред да сустигнем девојку. Када се растојање међу нама повећало, а ја се поштено задихао, почео сам да вичем: „Девојко, сачекај!!!“
Због мог дисања, глас ми је звучао некако злослутно и привукао је пажњу пролазника, неки су изгледали уплашили, неки збуњени.
А тркачица се није ни окренула. Схватио сам да носи слушалице.

Тада сам из неког разлога почео да машем новчаницама, вичући: „Новац, новац!!!“ Као да ћу се тако моћи пробити кроз буку у њеним ушима.
Млади пар поред, којег сам протрчао, извукли су своје телефоне, као пиштоље, да би ме сликали, а једна мајка је брже-боље скинула своје дете са тротинета и притисла га на груди.
Прескачући тротинет који ми је пао под ноге, у трку сам променио тактику.
„Зауставите је!!!“ – викао сам на сав глас пролазницима.
Али нико није ни покушао да је заустави, напетост око мене је расла.
Удаљеност између мене и бегунаца порасла је на око осамдесет метара.
Стао сам. Или зато што сам се задахао, или што сам се смирио.
Сручио сам се на тротоар да би дошао до даха и почео да се смејем. Смешна ситуација.
Девојка ми није дозволила да примим морално задовољство, које сам заправо јурио. И натерала ме је да прихватим своју слабост, јер колико год сам се трудио, нисам могао да је стигнем, испоставило се да је спремнија.
Седим, смејем се себи и радост ме преплављује.
У том тренутку се и бегунац зауставио, и окренула се.
Поново сам подигао руку са новцем: „Девојко, узмите напокон свој новац!“
Испоставило се да девојчица има нешто мање од шездесетак година. Невероватно је како је изгледала спортски и модерно! Заједно смо се насмејали, затим је рекла: „Хвала, младићу!“ Због слушалица је то рекла сувише гласно. Поново је потрчала, а ја сам одлучио да је за данас доста трчања и мирно сам кренуо према кући.
Ишао сам и размишљао како се сви наши напори, напетост, циљеви којима се преоптерећујемо често покажу не само бескорисни, већ истински карикатурни. Да би сустигли оно што јуримо, једноставно морамо да се зауставимо. И сигурно ћемо добити, али не оно што смо тражили и замишљали, већ оно што нам заиста треба.
Падала је топла кишица, а ваздух је био густ и необично свеж. А обично сива вода реке Москве постала је плава и прозрачна.

poznajsebe.wordpress.com